U vremenu kada je pitanje rodne ravnopravnosti znatno vidljivije nego ranije ni podela na muške i ženske poslove nije više tako oštra. U pojedinim zanimanja su, uprkos tome, žene zaista prava retkost. Ovo je jedna od takvih priča…
Ženska (nežna) ruka prodrla je u policiju, vojsku, žandarmeriju… Dokazale su da sve što može muški pol mogu i one, možda i bolje. Ipak, ako izuzmemo sva dokazivanja i jalove diskusije, ostaje logičko pitanje: Šta ih je motivisalo da se opredele za zanimanja koja odvajkada nose epitet teških i napornih poslova, a koje neretko izbegavaju i muškarci. U slučaju naše sugrađanke Slađane Tomić, koja godinama radi kao vozačica kamiona, šlepera i drugih teretnih vozila, presudila je ljubav.
Slađana je Kruševljanka, majka je četvoro dece i baka isto toliko unučadi. Vozačku dozvolu je stekla čim je postala punoletna. Po prirodi slobodnog duha, kako sama kaže, volela je poslove koji je ne bi ograničavali fiksnim radnim vremenom. Uprkos velikom spektru interesovanja, posao instruktora obuke za vozače je ispunjavao sve njene želje. Tako je 1992. godine položila sve sto je potrebno kao uslov za obavljanje tog posla, a početkom naredne počela da radi.
– Bio je to tada posao mojih snova – priseća se naša sagovornica. Sa suprugom sam otvorila auto-školu i radili smo sve do momenta kada mu je dijagnostifikovano autoimuno oboljenje. Tada smo doneli odluku da sve stopiramo. Bila sam prezasićena. Osim toga suprug je otišao u invalidsku penziju. Ipak, dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvaraju. Posle dužeg čekanja jedne večeri došao nam je kućni prijatelj i rekao da je bio na razgovoru za novi posao. Vozio bi kamion van zemlje, firmi trebaju vozači, dobra je plata, uredno plaćaju i sve se brzo završava. Ali nije želeo da vozi sam, a nije znao nikoga ko bi prihvatio taj izazov. Tada mu je moj muž rekao: “Evo ti Slađana, ona stalno priča kako joj je životni san da prođe kamionom preko zaleđenog jezera u Kanadi“. To je zapravo bio jedan dokumentarac koji smo gledali, i nisam ni slutila da će zauvek odrediti moju sudbinu. Nisam dugo vagala, i vrlo brzo počela sam da vozim u tandemu. Firma je bila iz Nemačke, a moje oduševljenje beskrajno.
Ipak, Slađana se nije dugo zadržala u tandemu koji je funkcionisao po sistemu: „dva vozača, malo jača“. Vrlo brzo prešla je da radi za jednu od najvećih transportnih firmi u Evropi čiji je vozni park brojao 4500 šlepera. Nažalost pandemija korone prekinula je najlepši period njenog vozačkog iskustva.
– Bila sam odlučna da nastavim, pa sam se aktivirala u jednoj domaćoj firmi koja se bavi međunarodnim transportom. Ovog puta vozila sam hladnjaču. Tako sam počela da menjam firme. Željna novih iskustava, položila sam ADR i počela da vozim cisternu, pa opet hladnjaču i tako naizmenično. Trenutno vozim hladnjaču. Ovaj posao mi je vratio životnu energiju, ispunjava mi svaki trenutak i gasi neprestanu žeđ za avanturom.
Slađana ima vrlo pedantno uređen profil na Fejsbuku. Po povratku sa putovanja svoje doživljaje gotovo redovno podeli sa prijateljima u vidu reportažnih priča. Slikoviti opisi često inspirišu čitaoce da svoje utiske ostave u komentarima, a fotografije koje je do sada objavila jasno ukaziju da za nju to nisu samo poslovna putovanja. Kako sama kaže doživljava ih mnogo dublje i, što je najbitnije, uživa u njima.
– Radeći upoznala sam mnoge zemlje, kulture, navike – ističe Slađana. Nije isto kad odete turistički na
10-ak dana, i kad poslovno sarađujete. Intrigira me apsolutno sve što čini jedan narod i državu u kojoj živi. Spoj lepog i korisnog, tako doživljavam moj posao. Narodi su jako različiti, ali im je jedno zajedničko: svi smo samo ljudi koji se trude da budu socijalno prihvaćeni.
Govoreći o ličnim utiscima Slađana smatra da bi za nju najlepše zemlje za život bile Slovenija i Češka. Francuzi su je oduševili prefinjenošću, elegancijom, prepoznatljivim stilom u svim segmentima života, bez kičeraja i izveštačenosti.
– Nemci su po meni narod koji niko ne može uništiti i pokoriti. Oni su kraljevi taktike, reda i samodiscipline. Ako Nemac primeti da ste u problemu sam će prići da vam pomogne.
Engleze karakteriše to da su neverovatno pojednostavljeni u funkcionisanju, što je za svaku pohvalu.
Ipak, daleke destinacije nose brojne rizike i opasnosti. Osim toga mnogi je pitaju kakva je saradnja sa kolegama, i kako reaguju kad vide da je teretni kamion ili šleper dopremila žena.
– Rizik uvek postoji, naročito kad je u pitanju krađa goriva iz rezervoara. Na sreću tu su kolege, pa ako mi zatreba pomoć uvek su uz mene. Nikada nisam imala bilo kakvih neprijatnosti. Ne mogu reći da nama nije koliko-toliko lagodnije nego muškarcima u ovom poslu, ali u suštini posao je kao i svaki drugi. Nekad je težak, a nekad lak. Nekad se čini da nema kraja u nizu prepreka, a nekad sve prođe glatko.
Poznato je da svim vozačima teretnih vozila na planeti najveći problem zadaje higijena. S tim se susrela i Slađana. Iako firme imaju tuševe za vozače, problem je što nema mogućnost da se fizički izoluje u kabini. Za nju to znaci da nema tuširanja, što je često jako neprijatno. Ipak, putovanja su joj ušla u dušu, postala deo njene svakodnevice, i neprestano se nastavljaju poput beskraja. Zato ne razmišlja o penziji.
– Meni lično ovaj posao je doneo mir, vreme koje mogu da posvetim sebi, bez uticaja sa strane. Radim s ljubavlju i uživanjem, imam osećaj ispunjenosti, pruža mi se sve što volim i očekujem od radnog angažovanja. Ne znam šta bih radila kad bih prestala da se bavim njime. Često mi nedostaje porodica, ali i daljine. Bojim se da razmišljam kako bih živela bez putovanja. Idem dalje. Svesna sam da jednog dana ova vrata moraju da se zatvore, a do tada uživam u svakom trenutku – kaže Slađana.
N.N.