-Sa nepravdama koje sam „nasledila“ rođenjem, delimično sam uspela da se izborim tek kao aktivistkinja ženskih organizacija. Nažalost, većina mojih sunarodnica i dalje živi bez nade da će biti bolje, u unapred dogovorenim brakovima i ekstremnom teškim životnim uslovima. Ako i pronađu posao, to je uglavnom sezonski i na crno, gde neretko od strane poslodavca trpe i seksualno uznemiravanje. Spas za nas Romkinje je u obrazovanju, ali je neophodna podršku države kroz podsticaje, te pomoć u pronalaženju posla – kaže za portal Odjek, Milica Petrović (47), majka troje dece i aktivistkinja „Peščanika“ i „Romani cikne“, udruženja koje se bore za prava žena.
Milica je odrasla u siromašnoj porodici, majka je starijeg brata i nju sama odgajala:
– Nekako sam uspela da završim šest razreda osnovne škole, rano sam se udala i izrodila decu. U jednom periodu života sam sama brinula o njima. Kada su deca krenula u školu, osnovno obrazovanje dovršila sam u školi za odrasle, a u međuvremenu sam završila i kurs za bolničarke. Radila sam svašta da bih prehranila porodicu, čistila tuđe kuće, prodavala na pijaci, utovarala i istovarala robu…
Kada nigde nisi poželjan
Zbog boje kože, kako kaže, nikada nije uspela da se zaposli za stalno:
–Vredna sam, svaki posao sam radila maksimalno odgovorno, ali to izgleda nije dovoljno ako si Romkinja. Bilo je dosta neprijatnih situacija a najteže mi je palo kada sam sa rođakom koja ima beo ten, ušla u kinesku radnju da potražim posao. Na vratima je pisalo da traže radnicu, što nam je poslodavac Kinez prvo potvrdio, da bi onda, kada je shvatio da zapravo ja tražim posao, rekao da mu ne treba radnica. Bilo mi je teško to što me u mojoj zemlji diskriminiše neko ko je došao iz druge države, neko ko kao i ja ne pripada većinskoj populaciji.
Aktivističko delovanje Milicu je osnažilo, tu je stekla prijateljice za ceo život, naučila da predaja nije opcija i da mora da se bori za sebe.
-U nevladinom sektoru aktivna sam od 2007. godine, najpre kao korisnica programa namenjenog Romkinjama, potom kao aktivistkinja. Prošla sam brojne obuke i mnogo naučila. Kroz određene projekte sam povremeno angažovana u udruženjima žena Romani cikna i Peščanik, a radim i volonterski. Ono najvažnije što sam naučila u tim udruženjima je da nisam manje vredna zato što sam Romkinja i da nikada ne odustajem od toga da se borim za sebe.
Dođu i bolji dani
Decu je, kako kaže, isto učila. Iako je njeno obrazovanje skromno, odlučila je da ih školuje. Najstarija Tamara završila je Visoku strukovnu školu za vaspitače i specijalističke studije za rad sa decom iz društveno osetljivih kategorija( u međuvremenu je završila i za nastavnicu romskog jezika) , Nikola je po profesiji kuvar, a najmlađi Aleksandra je završio za vozača motornih vozila.
–To što sam za svoju decu izabrala drugi put, kod mojih sunarodnika je često nailazilo na nerazumevanje pa i podsmeh, govorili su da oni bez škole bolje žive od moje dece koja čekaju da se zaposle u struci dok se oni „snalaze“. Naravno da se nisam pokajala što sam ih učila da treba da se obrazuju, ali moram da priznam da je bilo trenutaka kada sam tu moju odluku preispitivala, kada sam se osećala kao da nigde ne pripadam. Posebno mi je bilo teško kada sin samo zbog boje kože nije mogao da dobije posao kao kuvar , te kad je ćerka sa fakultetskom diplomom prodavala jabuke na pijaci ili radila kao čistačica i kafe kuvarica. Onda dođu neki bolji dani i shvatite da nisite pogrešili, da je obrazovanje itekako važno.
Teško je biti Romkinja
Kao aktivistkinja, Milica često ima prilike da sluša o teškom životu svojih sunarodnica.
-Danas je svima teško, ali je nama Romima, a posebno Romkinjma deset puta teže. Iako i sada nemam stalni posao, iako i sada doživljavam diskriminaciju zbog boje kože i znam da je to nešto što će me od strane pojedinaca pratiti kroz ceo život, ipak sam se koliko toliko izborila za sebe. Nažalost, još uvek je mnogo mojih sunarodnica koje žive ispod granica ljudskog dostojanstva.
Romkinje koje dolaze u udruženje, prema mišljenju naše sagovornice, koliko toliko su u prednosti u odnosu na one koje bezuslovno prihvataju model života koji im nameće romska tradicija ali i većinska zajednica.
-To što dođu da potraže pomoć ili da prođu neku obuku, znači da makar i delimično imaju svest o tome da nešto u njihovim životima nije dobro. A mnogo toga nije dobro. Rano se udaju, često i mimo svoje volje, nemaju ni osnovno obrazovanje, bez posla su i trpe nasilje, žive neuslovno. Diskriminiše ih i porodica i većinska zajednica. Posao nemaju, samim tim ni mogućnost da se osamostale.
Rad na crno i seksualno uznemiravanje
Iako za nju mnogo od toga nije iznenađenje, jer je i sama jedan deo života provela u teškim uslovima, Milica se svaki put oseća loše kada čuje neku novu životnu priču.
-Većina Romkinja živi loše, decu odgajaju u kućama bez vode, kanalizacije, struje. Izuzev socijalne pomoći druge prihode nemaju. Leti rade sezonske poslove kako bi obezbedile drva za zimu. Beru maline, jagode, kopaju, i taj posao uglavnom rade na crno. Prema svedočenju nekih Romkinja, dešava se da gazde koje ih angažuju na tim poslovima neće da im isplate pošteno zarađene dnevnice, te da ih seksualno ucenjuju.
Većina Romkinja ima više od dvoje, troje dece i nije retkost da o njima brinu same.
-Poznajem Romkinju koja ima 12-oro dece. Ona decu hrani od onoga što zaradi od sakupljanja sekundarnih sirovina. Kada dođe zima taj posao delimično staje, a drugi ne može da nađe samo zato što je Romkinja. Socijalna pomoć nije dovoljna da bi se ta deca prehranila, obukla, pripremila za školu. Ovakvih i sličnih priča je puno u romskim naseljima.
Milica kaže da je samo osnažene, Romkinje mogu da prevaziđu prepreke koje su im nametnute rođenjem:
-Uvek će biti onih koji će decu plašiti rečima da će ih odvesti cigani ako ne budu dobri, onih koji sve loše opisuju kao „ciganska posla“ i slično. Slagala bih ako kažem da me to ne pogađa, ali nije na nama da menjamo druge. Samo osnažene, možemo da se oslobodimo nametnih nam okvira, a tu pre svega mislim na obrazovanje i pravo da biramo kada i za koga ćemo da se udamo, kao i pravo da se ne udamo uopšte, ako to ne želimo.
D.P.
Foto: Privatna arhiva