U kafeu KCK, u prizemlju Doma omladine, sedim u društvu Kruševljanina koji je višestruko zadužio rodni grad. Uvek u trenerci i sportskoj jakni, nasmejan i oran za razgovor, sa mnom kafu pije Stevan Vukoičić, poznatiji kao Steva Kralj. Poznat prevashodno kao sportista i profesor, ali i pedagog, hodočasnik, dobitnik Vidovdanske nagrade i prvi šampion Kruševca u preferansu. Ne znam šta više reći. To što nas na svakih par minuta neko prekine kratkim pozdravom:“Gde si Steki“ ili „Zdravo Karlju“, ne ometa nas posebno.
– U životu najvažnije je poznavati sebe – napominje jedini kruševački „Kralj“. – Mene je to učila baba Draginja od malih nogu. Za nju mogu da kažem da je bila moj lični svetionik. Rano sam ostao bez oca, i uz nju svaki korak u životu bio mi je jasno vidljiv. Baba me je naučila i da se kockam. Igrali smo mice, ako bih izgubio morao bih da donesem drva, a ako pobedim sledovalo mi je najlepše parče suvog mesa – priseća se naš sagovornik.
Kao pripadnik jedne od generacija koja je stasavala nakon Drugog svetskog rata, prve sportske korake napravio je u Sportskom društvu “Partizan“, kad je imao osam godina. Po njemu bio je to vrlo temeljan početak i pristup koji je kasnije poslužio kao osnov za svaki budući uspeh u sportu. Multitalentovan i multiaktivan, mnogi ga najviše povezuju sa uspehom koji je ostvario u boksu 1960. godine, kada je sa nepunih 18 postao Omladinski prvak Jugoslavije u teškoj kategoriji.
– Boks nikad nije bio moja ljubav – kaže kroz osmeh naš sagovornik. – U osnovi sve se odigralo daleke 1956. godine, kada sam na atletskom juniorskom takmičenju u Nišu nastupio kao petobojac. U skoku u vis ostvario sam 1,80 metra, u sveukupnom plasmanu osvojio prvo mesto. Uprkos tome u reprezantaciju su pozvali kolegu iz Partizana, proglasivši ga olimpijskom nadom. Za njega se nikad više nije čulo, a ja sam duboko razočaran odlučio da napustim atletiku.
Sudbina je htela da ga baš tada zapazi legenda kruševačkog boksa Bratislav Cire Damjanović, prvi osvajač trofeja „Oskar“ koji se danas zove „Beogradski pobednik“. Nije trebalo mnogo ubeđivanja da ga odvede u Boks klub “14. oktobar“ gde je posle prvog susreta sa trenerom Sikijem Gakovićem odlučio da se posveti boksu. Imao je sreću da je naišao na osobu u kojoj se ogledao spoj velikog čoveka i sportiste svetskih razmera. To je bio početak jednog divnog prijateljstva za koje ga i danas vezuju najlepše uspomene.
– Mnogi ne znaju da je amaterski boks mnogo suroviji od profesionalnog. Dešavalo se u ekipnom takmičenju da bokser koji je imao samo 10 mečeva, dobije za protivnika prvaka države, koji drži sve finte u malom prstu. Kad sam bio član BSJ pokušao sam da korigujem neka od tih pravila, ali nisam uspeo. Jedino mi je pošlo za rukom da uvedem ženski boks u čemu su mi pomogli braća Kačar – ističe Vukoičić.
Veterani Boks kluba “14. oktobar” na okupu / FOTO: privatna arhiva
Decenije su prošle, ali sećanja ne blede. Steva i danas kaže da je živeo u najlepšoj državi, u najlepšem vremenu, na najlepšem mestu na svetu. Uprkos tome što je bio ratno siroče imao je (kako sam tvrdi) prelepo detinjstvo i mladost, a posebno 40 godina u Gimnaziji, nezaboravnih u svakom pogledu. Za njega Jugoslavija je bila najlepša na svetu.
– Bilo je propusta i promašaja, ali mislim da više neće postojati zemlja kao što je bila Jugoslavija – smatra Steva Kralj. – Pružala ti se prilika da živiš i uživaš. Siguran posao, redovna plata, odmor zagarantovan… Umerenim radom, bez izrabljivanja, mogao si da imaš lep i ugodan život. Leta sam provodio u Šušnju kod Bara, gde je Gimnazija imala svoj kamp. U prvoj smeni sam bio jedan od vođa puta. U drugoj bi mi se pridružila deca koja su dolazila autobusom škole „Jovan Jovanović Zmaj“, a u trećoj i moja supruga koja nije mogla kao ja da priušti sebi dva meseca odmora. Tako sam na moru provodio po mesec i po dana, sa minimalnim troškovima, u divnom kamperskom životu prepunom druženja, sportskih takmičenja, večernjeg programa, dobre hrane i provoda.
Na pitanje: Ko je danas Steva Kralj, kako provodi dane i kako mu polazi za rukom da bude vitalan i zapažen u 81. godini, naš sagovornik kaže:
– Pre svega ja sam deda troje unučadi. Imam: kralja Nikolu, princezu Milicu i imperatora Dušana. Tri puta nedeljno rekreativno treniram i čitam nekoliko sati dnevno. Uspeo sam da razdvojim političko opredeljenje, društveni život i porodicu. Sve je imalo svoje mesto, nikad se nije desilo da porodica trpi na uštrb mog društva ili političkog opredeljenja. To me i danas čini srećnim – poručuje Stevan Vukoičić, za Kruševljane Steva Kralj.
N.N.
Foto: privatna arhiva