Drugi po redu “Burduš teatar fest” održava se tamo gde je sve počelo – u Ćićevcu, mestu rođenja glumca Jovana Janićijevića Burduša. Njegova ćerka, Ksenija Janićijević Đokić, takođe glumica, uz podsećanje da je njen otac rođen baš prekoputa ustanove u kojoj se festival održava, kazala je da joj je drago što su se ljudi setili da mu iskažu zahvalnost za sve ono što je učinio, a čega se, kako je istakla, niko do sada nije setio.
Manifestacija koja se održava u Narodnoj biblioteci u Ćićevcu, još jednom je potvrdila da kultura ne pripada samo velikim centrima, već da može snažno da živi i u malim sredinama – ukoliko postoji vizija, istrajnost i vera u publiku.
Festival koji nosi ime Jovana Janićijevića Burduša nastao je iz potrebe da se zaviri u sopstvenu istoriju i sistematizuje kulturno nasleđe kraja. Kako je objasnio direktor Narodne biblioteke Ćićevac, Marko Aleksić, ideja počela od jednog, naizgled jednostavnog pitanja:
– Kada sam 2022. godine došao na mesto vršioca dužnosti direktora, stalno mi se vrtelo po glavi da li je moguće da Ćićevac nema nijedan registar značajnih imena? Da li je moguće da nemamo nijedan štampani ili objavljeni trag o ljudima koji su ovde rođeni ili su iz ovog kraja potekli? Sve se svodilo na priče od čoveka do čoveka, na subjektivna sećanja i nepouzdane interpretacije – kaže Aleksić.
Iz te potrebe nastao je “Azbučnik”, registar znamenitih ljudi ovog kraja, koji danas obuhvata oko sedamdeset imena, od kraja 18. veka do savremenog doba. Upravo tokom tog istraživanja, gotovo slučajno, ponovo je otkriven podatak o rođenju Jovana Janićijevića Burduša.
– Svi su mislili da je rođen u selu Maskare, ali u jednom neformalnom razgovoru saznao sam da ima rođake u Ćićevcu. Zamolio sam sveštenika da pogledamo crkvene knjige iz te godine i tamo smo našli sve crno na belo – rođen je i kršten u Ćićevcu. Tada sam shvatio da moramo da pokrenemo nešto što će trajno obeležiti njegovo ime – objašnjava direktor biblioteke.
Publika bira pobednika
Tako je nastao “Burduš teatar fest”, jer, kako Aleksić ističe, “mi smo zapravo pozorišni kraj, od Trstenika, Jagodine pa sve do Aleksinca i Niša”. Prvo izdanje bilo je festivalskog tipa, dok je drugo dobilo takmičarski karakter, ali sa jednom specifičnošću, jedina nagrada koja se dodeljuje jeste nagrada publike.
– To je bila moja želja, ali i želja koja se poklapa sa stavom samog Burduša. Njegova ćerka mi je pričala da je uvek govorio kako mu nagrade ne znače mnogo, ali da je publika jedina koja zaista daje ocenu. Programi se prave za publiku, a ne za žiri. Zašto da publici oduzmemo priliku da učestvuje? Festival je za njih, da se razvije publika i održi kultura– naglašava Aleksić.
Selektor festivala Ivan Bogićević ističe da je raznovrsnost bila osnovni kriterijum prilikom izbora predstava.
– Selekcija se pravi kao i za svaki ozbiljan festival, ona mora da sadrži što raznovrsnije predstave kako bi publika imala širok dijapazon izbora. Vodio sam se rečima velikog majstora pozorišta: Pozorište ima tri zadatka – da zainteresuje, da impresionira i da pokrene čoveka. Verujem da svaka od izabranih predstava ima te elemente u sebi– kaže Bogićević.
On dodaje da je posebna vrednost festivala upravo u odnosu prema publici:
– Ove godine smo odlučili da publika bira pobednika jer se ova ustanova trudi da komunicira sa publikom. Svaki čovek je važan u ovom kulturnom lancu. Na ovaj način publika učestvuje ravnopravno u kulturnom životu, baš kao i oni na sceni.
Do sada se niko nije setio…
Posebnu čar festivala nosi i to što je prisutna Ksenije Janićijević Đokić, Burduševa ćerka.
– Iskreno, meni je posebno drago što se festival održava baš ovde, jer je moj otac rođen prekoputa ove ustanove, u kući svoje tetke. Baka je došla u goste i tu rodila blizance. U crkvi Svetog Save je i kršten. Ovo je faktički mesto njegovog rođenja i zato mi je neizmerno drago da se festival održava upravo u Ćićevcu – rekla je ona.
Dodala je da je za nju ovaj trenutak još emotivniji jer se navršavaju 34 godine od njegove smrti:
– Posebno mi je čast i zadovoljstvo što su se ljudi setili da mu iskažu zahvalnost za sve ono što je učinio. Do sada se toga niko nije setio.
Govoreći o programu, istakla je njegovu raznolikost:
– Predstave su potpuno različite, ima komedije, drame, tragedije….Obuhvataju sve emocije koje mi kao ljudi posedujemo, a moj otac je bio glumac koji je mogao da iznese sve te žanrove. Drago mi je i što se afirmišu mladi ljudi. Ima mnogo mladih glumaca, tek izašlih sa Akademije, koji su me zaista oduševili.
Festivali i manifestacije daju život i smisao jednoj sredini
Festival ne obuhvata samo večernje predstave, već i dečji program, jer kako ističe direktor Aleksić, stvaranje publike počinje od najranijeg uzrasta:
– Najveći potencijal male sredine je uzrast od pet godina pa do odlaska na studije. Ako tu ne ulažete, niste uradili ništa. To su budući gledaoci, ali i ljudi koji će, ma gde otišli, imati iskustvo i odnos prema kulturi.
Upravo publika potvrđuje da festival ima smisla. Jedna od posetiteljki kaže da je “važno što u manjoj sredini možemo da gledamo raznovrsne predstave i kvalitetne glumce, jer nemamo često takvu priliku”. Drugi dodaju da su ponosni što mogu da glasaju i učestvuju u izboru pobednika, dok treći ističu da “festivali i manifestacije daju život i smisao jednoj sredini, jer mladi ne moraju za svaku aktivnost da odlaze u velike gradove”.
Aleksić ističe da je proces stvaranja publike dugotrajan:
– Publika se stvara pet do sedam godina, minimum. Tek posle osme godine možete govoriti o nekoj većoj kreativnosti. Mi ne možemo da pobedimo medije koji svakodnevno plasiraju razne sadržaje, ali možemo da budemo odgovorni za ono što mi nudimo. U tom smislu, mislim da je Ćićevac postao svojevrsna oaza kulture.
Vizija festivala jasno postavljena
– Festival je koncipiran tako da živi deset godina. Voleo bih da generiše još više dečjih i pratećih programa, možda i okrugle stolove profesionalnog tipa, da tokom pet ili šest dana okupi oko hiljadu do hiljadu i dvesta ljudi. Ali najviše bih voleo da publika dolazi petnaestak minuta ranije, da se vidi, porazgovara, da festival ponovo okuplja ljude, ali i umetnike – zaključuje Aleksić.
“Burduš teatar fest” tako prerasta okvire obične manifestacije. On postaje mesto susreta, podsećanja i novih početaka, dokaz da kultura može da uđe na velika vrata i u najmanju sredinu, ukoliko postoji volja da se ona otvore.
Aleksandra Paunović
Foto: Narodna biblioteka Ćićevac, autor fotografija Miloš Veselinović
