O problemu dostupnosti zdravstvene zaštite, pogotovu dostupnosti starijim osobama koje su slabije pokretne, za Odjek, iz ličnog ugla, piše sugrađanin Nenad Krstić, predsednik UG „Evrokontakt”, inače po struci lekar.
„Dugovečnost mojih roditelja omogućila mi je da se dobro upoznam sa problemima sa kojima se suočavaju stare osobe u našoj zemlji. Posebno bih izdvojio ono što ih najviše pogađa – problem pristupačnost zdravstvene zaštite, posebno na sekundarnom nivou.
Zdravstvena zaštita u Srbiji je zasnovana na određenim načelima, među kojima je Načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, koje podrazumeva obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima, koja je fizički, komunikacijski, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturološki prihvatljiva, a posebno osobama sa invaliditetom (Član 23 Zakona o zdravstvenoj zaštiti).
Kao i za mnogo šta, teorija je teorija, a praksa je nešto drugo. Načelo pristupačnosti se u praksi najmanje odnosi na stare osobe koje su slabije pokretne iz bilo kog razloga. Nisam toga bio u potpunosti svestan dok mi otac nije došao u terminalnu fazu bolesti koja ga je ograničila u hodanju, a potom prikovala za postelju iz koje se nikada nije pridigao. Suočavajući se sa raznim zdravstvenim problemima koje je u te dve godine imao, tražio sam rešenja koja sam mogao i morao da organizujem da bih mu pomogao i postajao svestan realne situacije u praksi, na terenu.
Iskreno, svaka čast zdravstvenim radnicima koji su radili u službama hitne pomoći i kućnog lečenja Doma zdravlja Kruševac. Nije bilo poziva na koji nisu blagovremeno odgovorili i pružili mom ocu zdravstvene usluge za koje su nadležni i obučeni. Kada su potrebe počele da se javljaju na dnevnom nivou, u nekom momentu sam odlučio da promenim pristup i da se obratim jednoj privatnoj praksi opšte medicine, računajući da ću tu imati više razumevanja i fleksibilniju uslugu. Problem je nastao kada mi je rečeno da usluge medicinskih sestara i tehničara, za kojima je postojala svakodnevna potreba, ne možemo da dobijemo bez fizičke prisutnosti lekara, što je u prevodu značilo da nismo mogli da obezbedimo neke usluge koje se pružaju svakodnevno, u dužem vremenskom periodu.
Posebni problemi su nastajali kada su mu bile potrebne usluge lekara specijalista i napredna dijagnostika, u periodu kada već nije bio pokretan. Jedino sistemsko rešenje je bilo da tražimo ambulantni prevoz koji bi ga prevezao u Opštu bolnicu Kruševac, što smo u par navrata i uradili. Međutim, izlasci iz stana su bili sve ređi, a potrebe sve veće. Budući da među kolegama lekarima imam veliki broj prijatelja, u više navrata sam koristio „kredite“ koje imam da bi ih doveo u njegov stan da bi ga pregledali i konsultovali se oko daljih poteza.
Na kraju, u terminalnoj fazi, morali smo da nadjemo osobe koje bi brinule o njemu na dnevnom nivou. Raspitao sam se o pravilima i kapacitetima Odseka za palijativno lečenje naše bolnice i shvatio da se tu može obezbedi kratkotrajno rešenje, do 15 dana. Rešenje smo našli privatno, na tržištu. Na kraju sam se obratio Gerontološkom centru Kruševac koji ima kapacitete za brigu o takvim pacijentima ali, nažalost, nije dočekao da ga tamo smestimo.
Budući da sam završio Medicinski fakultet, meni je bilo značajno lakše da obezbedim šta i koga treba jer imam dosta prijatelja i poznanika u svetu medicine. Međutim, nametnulo mi se pitanje, šta rade druge osobe koje su u sličnoj situaciji a nemaju te mogućnosti? Koga oni da pozovu, ko da im pruži potrebnu pomoć? Dodatni problem je loša materijalna situacija većine starih. Kako je vreme prolazilo, bilo je neophodno sve više novca obezbediti za lećčenje i druge usluge povezane sa tim. Na kraju smo došli do toga da nam je bilo potrebno da obezbedimo šestocifrene iznose na mesečnom nivou, koje kod nas ne može svako da obezbedi.
Šta rade stari čija je većina prijatelja i poznanika do sada preminula i koji praktično nikoga ne poznaju ko bi mogao da im pomogne? Šta da rade stari koji sastavljaju kraj sa krajem i nemaju dovoljno novca da plate sve zdravstvene usluge koje su im potrebne u toj fazi života? Shvatio sam da je priča o besplatnoj zdravstvenoj zaštiti koja je svima dostupna više u domenu naučne fantastike, a ne realnog života. Potrebno je neko drugo sistemsko rešenje, posebno kada se ima u vidu dramatično starenje nacije i sve veći broj starih osoba. Ovako, sve se surovo svede na onu staru narodnu – koliko para, toliko muzike“.