Ne volim „dane“ za ovo ili ono, jer svaki dan treba da bude dan kada mislimo jedni na druge, kada pomažemo, brinemo, žrtvujemo se, praštamo i volimo — to je ljudski, a ljudi smo. Ali, ako već postoji ovaj dan, onda želim da iskoristim priliku i podsetim na neke bitne stvari i, što je još važnije, da obavestim one koji ne znaju ili neće da znaju.
Piše: Nevena Tatić Karajović, majka autističnog deteta
Kada kažemo osoba sa invaliditetom, najčešće pomislimo na nekog ko je u invalidskim kolicima ili koristi neka druga pomagala. Ti ljudi se svakodnevno susreću sa fizičkim preprekama i njima su za normalan život, koji svakako zaslužuju, potrebni malo drugačiji uslovi.
Zbog njih i za njih trebalo bi da postoje prolazi bez stepenica, širi ulazi u ustanove, nužnike, škole, zgrade…To nažalost nije tako, jer mi smo kobajagi država. Kobajagi se brinemo za te osobe. Uslova nema ili ih, kobajagi, ima. Primer je ulaz u Centar za socijalni rad u Kruševcu gde postoji prilaz za invalidska kolica. Međutim, čim se uđe, nailazi se na stepenice bez prilaza. To znači da osoba sa kolicima može samo do tog ulaza, a da uđe stvarno, ne može!
Osobe koja koriste pomagala moraju da imaju potpuno jednake uslove kao i oni koji ih ne koriste. I oni teba da plate račune, da kupe nešto, da se školuju, da pogledaju neku predstavu… I oni treba da budu samostalni, da se osećaju sigurno i vredno a ne da večito zavise od drugog. Jer, svi ljudi imaju pravo na život!
A život sa stalnim preprekama je pun trzavica, stresova, dodatnih neprilika i zahteva mnogo pažnje, koncentracije i vremena. Tako imamo situaciju da neko ko već ima zdravstvene ili fizičke prepreke, ima i dodatne probleme u vidu svakodnevnih barijera na koje nailazi. Možemo li mi kao država, društvo i pojedinci da otklonimo bar one prepreke koje zavise od nas? Možemo li da učinimo makar koliko da tim ljudima damo šansu da što normalnije žive?
Svima su puna usta o raznim pravima raznih grupa ljudi, i životinja. A izgleda da najmanje prava imaju oni kojima je možda i najteže! To su osobe sa invaliditetom. Na njih niko ne misli, oni su tamo neki ,,nesposobni” koji bi trebalo da sede kući, u četiri zida.
Nažalost, mnogi od njih, naviknuti na loše i slomljeni svim problemima, predaju se stihiji i zaista ostaju zatvoreni u kući. Ne treba da bude tako! Osobe sa bilo kojim nedostacima treba podjednako da uče, rade, razvijaju se, druže, učestvuju u događajima i žive punim životom.
Postoje i nedostaci koji nisu na prvi pogled vidljivi. Osobe sa invaliditetom druge vrste, razni neuro ili psihički poremećaji kao i mentalna zaostalost. Potrebno je i te kako obavestiti i obrazovati javnost o ovim ljudima, o tome kako da im pomognemo i da ne budemo grubi prema njima.
Primetila sam podozrive ili začuđene poglede kada veliko dete plače ili se boji ili drži za ruku. Ti pogledi bole i osuđuju, a ljudu ne znaju o čemu se radi. Dolazi i do mnogo težih situacija, dobacivanja, rasprava, ponižavanja…
Osobe i deca sa raznim vrstama nedostataka i bolesti su deo našeg društva, deo nas. Sebično je uživati u svojim mogućnostima a ne pružiti onome do nas kome je potrebna pomoć. Pojedinac da pruži ruku i osmeh, ulica da napravi prolaz, grad park i parking a država uslove za školovanje, lečenje i rad. Zajedno možemo. Pitanje je samo da li hoćemo!?
Foto: privatna arhiva