Dok se u Beogradu svakog novembra organizuju brojne aktivnosti tokom „Movember kampanje“ (kampanja za podizanje svesti o zdravlju muškaraca) od besplatnih uroloških pregleda, PSA testiranja i javnih tribina o muškom zdravlju, u malim sredinama situacija izgleda potpuno drugačije. Čak i kada programa ima, oni su često nedovoljno promovisani, kratkotrajni ili nedostupni zbog straha od narušavanja anonimnosti. I što je još važnije, najveći deo kampanja odnosi se na muškarce starije od 50 godina, dok mladići, tinejdžeri i dečaci ostaju van fokusa.
O tome kako ovo izgleda iz ugla rada sa mladima, razgovarali smo sa Darkom Nikolićem, omladinskim radnikom koji već godinama radi na prevenciji HIV-a i promociji reproduktivnog zdravlja.
“Veći grad = više mogućnosti? Ne bih rekao.”
Iako bi se očekivalo da su veliki gradovi bolje snabdeveni programima, Darko ističe da problem nije u tome što manje sredine nemaju struku već što mladi ne žele da budu viđeni.
– U manjim sredinama anonimnost je najveći izazov. Mladići izbegavaju takve programe jer “svi sve znaju”, pa informacije traže samo preko interneta. Zbog toga se i organizatori ređe odlučuju da pokreću ovakve aktivnosti – objašnjava on. Dok u Beogradu postoje centri, organizacije i klinike koje tokom cele godine sprovode edukacije i testiranja, u manjim gradovima mladi muškarci su najčešće prepušteni sami sebi.
„Movember“ i slične akcije obično se bave rakom prostate ili testisa, ali poruka najčešće stiže do muškaraca koji već imaju 50 ili više godina. Za mlade – gotovo ništa.
– Svedoci smo da se o muškom zdravlju retko i nerado govori. A istovremeno vidimo i sve češće rano stupanje u seksualne odnose. Zar nam to nije jasan signal da moramo da razgovaramo sa tinejdžerima, i to podjednako kao sa devojkama – pita on.
Nedostatak rane edukacije stvara začarani krug neznanja, predrasuda i straha. „Meni se to neće desiti” je najopasnija zabluda. Nikolić kaže da je upravo to najčešća rečenica koju čuje u radu sa mladićima:
– Taj stav vodi direktno u rizično ponašanje. Iz neznanja se rađaju predrasude, a iz predrasuda strah od pregleda. To je neprekidan krug koji možemo prekinuti samo ranijom edukacijom. Strah od urološkog pregleda, ignorisanje simptoma, stid da se govori o telu ili seksualnom zdravlju sve to posledice su nedostatka sistematske podrške. Zdravlje nije sezonska akcija!
Jedna od Darkovih najjasnijih poruka jeste: kampanje nisu dovoljne!
– Briga o reproduktivnom zdravlju nije sezonska alergija da se nje setimo jednom godišnje. Kontinuitet je neophodan posebno jer se mladići mnogo ređe odazivaju na događaje ove vrste. Potreban je drugačiji pristup i stalan rad. U malim sredinama, gde se “one koji odu na pregled zna”, kampanje jednom godišnje ne ostavljaju trajan trag.
Dodaje da je društvo većinu brige o reprodukciji prebacilo na žene:
– Kada par ima problem sa začećem, često pitamo “Šta joj je?”, kao da je žena jedina koja može biti problem. Takvim stavovima stvaramo stigmu kod muškaraca, ali i izgovor da izbegavaju pregled.
Ovo nije samo pitanje zdravlja već i pitanje odgovornosti, rodnih uloga i društvene percepcije.
Zdravlje ne sme zavisiti od veličine grada
– Muškost se ne pokazuje rizikovanjem i nasiljem, već brigom o sebi. Ako živiš u mestu gde nema besplatnih pregleda, obrati se osobi od poverenja. A ako je nekom mladiću zbog malog mesta neprijatno da pita ljude neka zna da mu internet nije dovoljan. Veštačka inteligencija nema polni organ, samo doktor može da ti da pravi savet – poručuje Darko.
Iako je „Movember“ vidljiv, brkovi na plakatima ne znače mnogo ako mladi muškarci u manjim sredinama i dalje nemaju gde da se pregledaju, kome da se obrate, niti se njima ikada direktno obraćaju. Dok god su kampanje usmerene samo na muškarce 50 plus, a zdravstveni sistem i školstvo ne razvijaju rane i dostupne programe, generacije mladih će o muškom zdravlju učiti uglavnom na internetu, u tajnosti, ili kada već bude kasno.
Aleksandra Paunović, građanska redakcija
Naslovna fotografija: Pixabay
Fotografije u tekstu: privatna arhiva