Iako je pravo na bezbedan rad jedno od osnovnih ljudskih prava, novinari u Srbiji ga često ne mogu prepoznati u svojoj svakodnevici.
Izvor: Krusevacpress
Na to ukazuje i razgovor sa Filipom Petkovićem, novinarom Medija reform centra u Nišu, koji je za Kruševac Press govorio o položaju novinara, pritiscima i izazovima sa kojima se susreću njegove kolege.
Nije lako biti novinar
Medija reform centar Niš je lokalna nevladina organizacija koja se bavi medijskim slobodama, unapređenjem demokratije i razvijanjem medijske pismenosti. U okviru organizacije funkcioniše i portal Medija reform, gde Petković radi kao novinar.
„Na portalu se pre svega bavimo analitičkim temama i trudimo se da otvaramo pitanja koja su relevantna za zajednicu. Iako ponekad obrađujemo i šire teme, najveći fokus nam je na Nišu i dešavanjima u lokalnoj sredini“, kaže Petković.
Kada je reč o bezbednosti novinara, Petković podseća da „bezbednost novinara nikada nije bila pri vrhu agende u Srbiji, posebno ne u poslednjih trideset godina“.
Prema njegovim rečima, situacija je dodatno usložnjena poslednjih godina, što pokazuju i brojna upozorenja domaćih i međunarodnih novinarskih udruženja.
„Nije lako biti novinar u Srbiji, posebno ako posao radite profesionalno, poštujući Kodeks novinara Srbije. U tom slučaju se suočavate sa mnogim preprekama.“
On navodi da često nije moguće doći do informacija od javnog značaja, što direktno ugrožava pravo građana na blagovremeno i objektivno informisanje.
„Ja lično nisam imao direktne pretnje, ali ako kao pritisak računamo to da gradska administracija odbija da odgovara na pitanja i daje izjave samo podobnim medijima, onda i te kako jesam bio izložen pritiscima.“
Lokalni novinari pod pritiskom
Petković ističe da je rad na lokalu u mnogim aspektima teži nego u nacionalnim medijima.
„Manje ste vidljivi, više izloženi pritiscima. U malim sredinama svako svakoga poznaje – znaju gde živite, ko vam je porodica, prijatelji. Nemate zaštitu šire javnosti kao novinar u Beogradu.“
Pored političkih pritisaka, lokalni mediji suočavaju se i sa ekonomskim.
„Redakcije su malobrojne, finansije ograničene, a često ostajemo i bez podrške na medijskim konkursima koje raspisuju lokalne samouprave ili država. Ako nemate finansije, ne možete da održite redakciju – a ekonomski pritisak je jedan od najvećih na lokalu.“
Kada je reč o mehanizmima zaštite, Petković kaže da se Medija reform centar pre svega oslanja na novinarska udruženja, kao i na poverenike koji postoje u svakom gradu.
„Preporuka je da svaki pritisak i pretnju prijavite. Ako ništa drugo, ostaće zabeleženo i druge organizacije će moći lakše da reaguju.“
Međutim, od institucija ne očekuje mnogo.
„Šta bi moglo da se uradi? Da se zakon poštuje. Imamo propise i mehanizme, ali sve ostaje mrtvo slovo na papiru. Bezbednost novinara nikada nije bila prioritet. Kada bi se to promenilo, situacija bi bila znatno bolja.“
Filip dodaje da je neophodno i da se građani edukuju.
„Medijska pismenost mora da bude integralni deo obrazovanja od najranijih nogu. Samo tako ćemo imati javnost koja razume zašto je važno da podrži profesionalne novinare.“
Solidarnost kao poslednja linija odbrane
Na kraju, Petković ističe da je solidarnost među novinarima od presudnog značaja.
„Ko će vas bolje razumeti od onoga ko radi isti posao? U ovom trenutku imamo jasnu podeljenost – sa jedne strane profesionalne novinare u manjini, a sa druge strane režimske medije koji su glasnogovornici vlasti. Upravo zato je važno da se ova ‘kvalitetna manjina’ drži zajedno. Ako ne budemo stajali jedni uz druge, ne možemo se nadati da će nas neko drugi zaštititi“, zaključuje Filip Petković.
G. Jevtić