U popodnevnim časovima na kvantaškoj pijaci u Kruševcu gotovo da nema kupaca. Redovi gajbi prepuni povrća i voća stoje, ali je kupaca malo. Prodavci prilično nezadovoljni. Kažu da cene padaju, da je prekupaca više nego proizvođača, a da Poslovni centar često menja radno vreme kvataša, što prodavcima dodatno otežava posao.
Tokom obilaska pijace, reporterka Odjeka primetila je da nema mnogo raspoloženih za razgovor. Većina prodavaca odbija da govori, ili ćuti bez objašnjenja. Tek retki pristaju da podele iskustva i svoje muke.
„Radimo od jutra do mraka“
Jedan od prekupaca, koji je želeo da ostane anoniman kazao nam je da je prodaja „solidna“, ali da su visoki troškovi i stalne promene radnog vremena ozbiljan problem:
– Tu smo od šest ujutru do devet uveče. Prodaje se, ide normalno, mada cene variraju iz dana u dan. Radno vreme se stalno menja, što je vrlo loše. Kvitu plaćamo 1.220 dinara dnevno, isto kao prošle godine. Kad se sve sabere, to izađe na hiljade evra godišnje. Trebalo bi da imamo pauzu, ali nemamo.
Za razliku od njega, Jasmina Jevtić, koja prodaje svoju robu, kaže da su vremenske (ne)prilike potpuno upropastile sezonu:
– Godina je jako teška. Prvo mraz, pa suša. Ljudi se stalno žale na skupoću, ali mi znamo koliki su troškovi. Kvitu plaćam 1.220 dinara dnevno, plus 720 dinara. To su ogromne sume.
Proizvođač Nikola Ivanović, koji na pijacu dolazi sa sopstvenom robom i radnicima, vidno je nezadovoljan:
– Moj dan počinje kod kuće. Radnici traže pet hiljada dinara dnevno, a moram da ih imam tri do četiri. Plaćamo kombi 720 dinara, kamion 1.150 dinara, a 1.520 dinara za veća vozila. Direktor pijace ništa ne razume, ni paradajz ne zna da proba kako treba, a vodi pijacu.
On ističe i da su cene drastično pale:
– Prošle godine grožđe je bilo od 150 do 200 dinara, sada je od 70 do 80 dinara. Najveći problem su prekupci, kupe paradajz od nas za 50 dinara, pa prodaju za 100 dinara, pa sledeći za 150 dinara. Oni nemaju radnike, nemaju troškove, a uzimaju čistu zaradu.
Naglašava i da se na te muke nadovezuje nelojalna konkurencija.
– Najviše se prodaje albanska roba. Kod nas su mnogi preparati zabranjeni, a ta roba ulazi upravo sa tim hemijama. Država ne štiti domaćeg proizvođača – tvrdi ovaj proizvođač.
Troškovi, prema njegovim rečima, dostižu i do 50.000 dinara mesečno samo za struju, plus gorivo, đubriva i ambalaža.
– Mi od ovoga živimo, nemamo drugi izvor prihoda. A ispada da sve ide u korist prekupaca i uvozne robe – zaključuje Ivanović, koji je na pijaci od svoje osamnaeste godine.
Nekada je kvantaš radio 24 sata dnevno. Danas se, kako tvrde prodavci, radno vreme menja „kako kome padne na pamet“. Nekad se, kako su nam ispričali, kvantaš otvori u tri ujutru, nekada u deset prepodne, bez ikakvog obaveštenja.
Rezultat su, zaključuje deo naših sagovornika, prazne tezge, nezadovoljni proizvođači i kupci koji polako gube poverenje u pijacu kao mestu gde bi trebalo da se sretnu domaća roba i lokalni kupci. Nasuprot tome, kvantaš postaje još jedan od primera kako sistem ne ide u korist proizvođača, već prekupaca i uvoznika, a seljaci ostaju zarobljeni između visokih troškova i niskih cena.
G. Jevtić