Odrastala je uz stihove Balaševića, pokazivajući dar i zainteresovanost za umetnost. Za Dunju Smiljković (17) pozorište je lečilište, mesto za emociju i utehu, dok za glumce kaže da su veliki psiholozi. Talentovana Dunja ostvarila je nekoliko uloga, a zbog emocija koje je tada osetila, proistekla je želja da se jednog dana profesionalno bavi ovim poslom. Naša mlada sugrađanka treći je razred Medicinske škole u Kruševcu, njen životni moto je jednostavan – sve je moguće ako se voli i želi.
– Ljubav prema pozorištu traje dugo, od početka osnovne škole, kada sam shvatila da je to moj poziv. Ja sam osoba koja svet gleda kroz emocije, što možda i nije toliko pametno danas, ali meni je važno. Moj prvi angažman bila je uloga Feme u Sterijinoj ,,Pokondirenoj tikvi”, koju smo igrali u sedmom razredu, za potrebe škole. Tada sam osetila emociju koja je bila ključna pri donošenju odluke da nastavim da se bavim glumom – kaže Dunja.
Ona trenutno pohađa Školu govora i glume:
– U prvom razredu srednje škole upisujem se u Školu govora i gluma, koju vodi Lidija Užarević, ubedivši sebe da mogu da uskladim školske i sve druge obaveze sa časovima glume. Međutim, to nije tako išlo, te sam morala da napravim pauzu, ali i ubrzo se vratila. Sada redovno idem i trudim se da što više naučim.
Tokom učešća na TIN Festu, Dunja je bila najmlađi član glumačke postave, a pohvalu starijih kolega pamtiće dugo:
– Na Festivalu srednjoškolskog teatra (TIN Fest) nastupala sam dva puta. U prvoj godini smo igrali ,,Zlu ženu”, u toj glumačkoj postavi bila sam najmlađa. Tada su mi rekli da sam delovala kao da sam treća, a ne prva godina. Imala sam izvesnu dozu straha, plašila se kako će sve to da ispadne, a onda sam počela da radim, te su stariji glumci uvedili da imam – to nešto – što nije samo stati i govoriti tekst.
Pored glumačkog posla, naša sagovornica se oprobala u ulozi scenariste, reditelja i scenografa, stvorivši pravu pozorišnu raznolikost:
– Ove godine, na Tin Festu, izvodili smo predstavu ,,Povratak otkačenih”. Ona jeste sveže odigrana, pa samim tim za mene i najbolja, ali ostala mi je u lepom sećanju, naročito jer sam tada shvatila da mogu sve da radim – adaptaciju teksta, režiju, scenografiju i na kraju i glumu.
Uzor i inspiraciju nalazi u našoj slavnoj glumici:
– Snežanu Savić sam upoznala posle jedne predstave i tada sam shvatila da je ona ispred kamera i privatno potpuna drugačija osoba. To je neverovatna stvar. Prvi put kada me je videla, odmah me je pozvala da sednem, pitala šta ću da pijem… Divna žena, sa posebnom energijom. Skoru su reprizirali seriju ,,Srećni ljudi” na RTS-u, pa su me prijatelji iz šale pozvali da mi kažu da sam na RTS-u, aludirajući upravo na Snežanu.
Pitali smo Dunju šta za nju predstavlja pozorište:
– Pozorište je vid psihoterapije, a glumci su veliki psiholozi koji pomažu ljudima. Odlazak u pozorište je momenat katarze, pročišćenja. Ja ga tako doživljavam, kao sigurno mesto gde mogu da plačem, da se smejem, da volim, pa čak i da me nešto boli, ali i da dobijem ruku pomoći kroz nečiji rad i scensko pojavljivanje.
Iako je umetnost primarna, sagovornica za kraj otkriva kako sebe vidi u budućnosti:
Pored glume, imam i te neke muzičke gene, volim da uživam u dobroj muzici (kao što su pesme Đorđa Balaševića i Zdravka Čolića). Prisutna je ljubav prema medicini, ali ipak umetnost je primarna. U slobodno vreme volim da gledam umetnička dela i da se divim svim tim slikama, jer nemam dar za crtanje i slikanje. Sebe vidim kao uspešnu mladu osobu, zadovoljnu svojim životom. Uspeh nije ključ sreće, ali može biti. Sve je moguće ako se istinski voli i želi – zaključila je Dunja Smiljković.
L.K.