Iako se danas, 14. februara, praznuje praznik Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, ne treba zaboraviti da se kod rimokatolika praznuje Sveti Valentin, koga takođe Srpska pravoslavna crkva praznuje 30. jula.
Među vernicima vlada mišljenje da je Sveti Valentin rimokatolički svetitelj, deo zapadnjačke kulture čiji nam je praznik nametnut, koji nema veze sa pravoslavnim hrišćanstvom i srpskom kulturom.
Marko Pantić, teolog i profesor verske nastave, demantuje ove navode i objašnjava da su Sveti Valentin i Sveti Trifun bili na Hristovoj strani, te da su obojica stradali kao mučenici:
– Za početak bismo mogli reći da su obojica svetitelja na istoj strani – Hristovoj strani. Obojica nose epitet mučenika, jer su obojica stradali u vreme kada je rana crkva bila gonjena od strane mnogobožačkih careva. Takođe, mogli bismo dodati da su obojica bili oruđe Božije za lečenje neizlečivih bolesti i to su činili molitvom, a ne svojom lekarskom veštinom.
Sveti Valentin bio je episkop, a svojim molitvama lečio je bolesne:
-Za razliku od Svetog Trifuna, koji je čuvao guske u selu Kampsada u frigijskoj oblasti (danas Anadolska visoravan), Sveti Valentin je bio episkop u gradu Interamni (danas grad Terni) u umbrijskoj oblasti. U njegovom žitiju, koje nam je priredio Ava Justin Popović, Sveti Valentin je od teške i neizlečive bolesti izlečio Kratonovog sina Hermiona. Nakon izlečenja svog sina i prevaziđene unutrašnje borbe, Kraton sa svojom porodicom i učenicima postaje hrišćanin. Kasnije, po ugledu na Kratona, velikog učitelja, hrišćanin postaje i Avnudije, sin rimskog eparha.
Hristovi stradalnici Trifun i Valentin stradali su u 3. veku, prvi u vreme cara Gordijana, a drugi u vreme cara Klaudija, podseća sagovornik:
–Širenje nove vere, koja ima drugačije principe ponašanja i poštovanja vlasti –nepristajanje na obogotvoravanje ličnosti vladara i njegovu apsolutnu vlast nad ljudskim životom, počinje da izaziva gnev kod predstavnika vlasti, što dovodi do toga da Sveti Valentin biva uhapšen (videti žitije Sv. Valentina 30. jul). Ovo na neki način predstavlja uopšteno mesto, tj. razlog zbog kog su hrišćanski ispovednici hapšeni i mučenički postradavali za Hrista.
Komentarišući Dan zaljubljenih, kao deo potrošačke kulture, Pantić je istakao da od materije ne bežimo, ali da se njome ne treba ograničavati:
–Nažalost, čovek u svakoj epohi ima sklonosti da učini trivijalnim velike i važne stvari kao što su proslavljanje praznika i obeležavanje ljubavi. Prelazak sa suštine na formalnost obeležje je svih epoha, na neki način, a takođe i početak kraja svakog poretka. Protiv formalnosti su se borili i proroci pre Hrista kod Jevreja, kao i prethrišćanski filosofi na tlu antičke Grčke. Potrošačko društvo, samo po sebi, ne uspeva da ostvari pojam simbola i da materijalnim momentom samo uputi na tajnu doživljaja i tajnu ličnog odnosa na koji smo pozvani kada je u pitanju hrišćansko proslavljanje praznika. Drugim rečima, od materije ne bežimo, ali se njome ne ograničavamo.
Poklonima ne bi trebalo da kupujemo druge, već da simbolično ukažemo na našu iskrenu naklonost, mišljenja je ovaj teolog:
– Što se tiče potrošačkih manira, njihova struktura je prilično kompleksna. Čovek neumitno troši, ali je veoma važno da je to smisleno i u službi izgrađivanja iskrenog ličnog odnosa. Poklonima ne bi trebalo da kupujemo drugog već da mu simbolično ukažemo na našu iskrenu naklonjenost koja u mnogome prevazilazi sam poklon –primer udovičine lepte (Mk. 12, 41-44). Iako u pravoslavlju imamo određene dane za proslavljanje svetitelja ili dane koje posvećujemo deci (Detinjci), majkama (Materice), očevima (Oci), to je zapravo samo podsticaj da se u svakodnevici implementiraju vrednosti Carstva Božijeg. Kada već govorimo o mučenicima, mi u stvari govorimo o ljudima koji vole i koji ceo svoj život osmišljavaju ljubavlju prema onome i onima koje vole, te na taj način realizuju reči Svetog apostola Pavla da su pravi muževi oni koji će sebe predati kao što se Hristos predade za Crkvu (Ef. 5,25).
Za kraj, sagovornik citira Svetog apostola Pavla i podseća nas na njegovu ,,Himnu ljubavi”:
– Kada govorimo o ljubavi u hrišćanskoj veri, za svakog hrišćanina je ,,ljubavni način” životni način. O hrišćanskoj ljubavi na najlepši način govori Sveti apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi gde ukazuje da: ,,Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavisi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi” (1. Kor. 13gl.). Važno je naglasiti da se u hrišćanstvu pojam ljubavi obogaćuje, te uz pojam ,,erosa”, koji nas upućuje na privlačnost prema uzvišenom biću, pridodaje i pojam ,,agapi”, koji od čoveka zahteva i podvig da ljubi neprijatelje i neistomišljenike, kako bi na kraju mogao da izgovori Hristove reči sa krsta: ,,Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine” (Lk. 23, 34) – kazao je Marko Pantić.
L.K.
Naslova foto: Eparhija šumadijska
Foto: pixabay