Iako izgleda kao da nema više od 20 godina, Nena Simić se bliži četrdesetoj. Odaje je po neka seda vlas u kosi. Tačno toliko, skoro četiri decenije, njena majka Zorica je svakodnevno uz nju. Nena ima mentalnu retardaciju, nikada nije progovorila i stalno joj je potrebna podrška druge osobe. Zorica je jedna od majki – herojki koje bez predaha brinu o svojoj odrasloj deci.
– Smem na kratko da je ostavim samu, na sat, dva, ali je to retko. Češće sam imala takve situacije dok je bila mlađa, jer sam tada radila. U to vreme se dnevni boravak u Centru tek otvorio, trebalo je konkurisati za prijem, a kada je počela ovde da dolazi, bilo mi je lakše. Išla je, inače, u produženi boravak u Specijalnoj školi, stalno sam kombinovala obaveze oko posla i nje – priča Zorica Simić, koja od Nenine šeste godine sama brine o njoj.
Seća se da je tada sve bilo drugačije, roditeljima dece sa invaliditetom bilo je teže:
– Bilo je drugo vreme tada, sada je roditeljima malo lakše. Nena je, na primer, do 18. godine bila u Specijalnoj školi. Tada nije mogla da završi srednju školu, išla je samo da se socijalizuje. Mnogo joj je značilo da sedi sa decom u učionici, njeno mesto se tačno znalo. U to vreme u Specijalnu školu nisu hteli da primaju ovako teže ometenu decu, a sada moraju da prime svako dete. Danas deca imaju i lične pratioce, danas je za roditelje bolje.
Zorica je tokom protekle četiri decenije Nenu samo jednom, pre više od dvadeset godina, na 15 dana ostavila kod svoje majke. Kroz smeh nam priča da je baka tada Nenu naučila da pije kafu.
Potvrđuje nam da je, ipak, mnogo trenutaka u kojima roditelji ne znaju kako i šta dalje.
– Dolazak u dnevni boravak nam mnogo znači. Znači svim roditeljima ovde, jer je ovde populacija starija, deca su starija, što znači da su i roditelji stariji. Mnogi imaju teška oboljenja, ne mogu da se kreću. Ja, takođe, imam problem sa kičmom, teško idem uz stepenice. Ne daj Bože kada bih morala na operaciju, ne bih imala gde da je ostavim. U tom smislu bi postojanje predah smeštaja, gde bi mogla da ostane nekoliko dana, mnogo značilo – kaže Zorica.
Njen najveći strah je šta će sa Nenom biti kada nje ne bude. Razmišljala je o različitim mogućnostima:
– Domovi sve više gledaju da vrate ovakvu decu u porodice, gde god može. Vidim takođe da otvaraju one Kuće na pola puta, uz podršku, to veoma teško ide, uz neki projekat, nema ih svuda. To bi moglo da bude dobro rešenje.
Jedna od ideja je da ostavi stan onome ko bi preuzeo brigu o Neni.
– Za to nisam ni sigurna šta da mislim, ne znaš kome smeš da daš dete koje ne govori, kako će da postupa prema njoj – objašnjava Zorica svoje nedoumice.
Čula je, takođe, da postoji mogućnost smeštaja u Domu penzionera, da se daju penzija ili stan, pa se sa decom ide tamo, što bi, kako je dodala, možda bilo najbolje rešenje.
A život svakodnevni, kaže sležući ramenima, ide, snalaze se, navikle su. Nena je socijalizovana, naviknuta na društvo i putovanja. Zahvaljujući školi i dolascima u dnevni boravak, nije stagnirala, a rad sa njom, učesvovanje u radionicama, vežbanje, doprineli su da Zorica može svuda da je povede.
– Jedino se još avionom nismo vozile, išle smo brodom i na more, svuda, nije problem sa njom… To mnogo znači jer ima dece koja ni u autobus ne mogu da uđu jer su stalno bila kod kuće, nisu socijalizovana. Zato mnogo znači da ovde dodju makar na sat, dva – kaže Zorica.
Dok završavamo razgovor, Nena je već za stolom u dnevnom boravku, slaže pino slagalice, koje najviše voli. Njih je „otkrila“ na jednoj od ranijih radionica. Zorica odlazi da obavi dnevne obaveze, pa nazad po Nenu i dalje kroz dnevnu rutinu.
J.B.
Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”.