Prepoznatljiva po svom glasu, manirima i svestranosti, Kruševljanka Gordana Simić (64), ceo svoj život posvetila je umetnosti. Radila je kao glumica u Kruševačkom i Užičkom pozorištu, nastupala po čitavoj bivšoj Jugoslaviji i šire. Nazivali su je srpskom Odri Hepbern, a često su je mešali i sa glumicom Tanjom Bošković. Radila je i na RTS-u, gde je bila autor emisije ,,Priče iz pričave”. Ova renesansna umetnica voli da kazuje stihove i da slika. Prisutna je i ljubav prema muzici, kao i istoriji. Trenutno živi u Kruševcu, stalna je saradnica Kulturnog centra i povremeno nastupa.
Gordana je odrasla u ulici punoj cveća i drveća, koje se rado seća:
– Ja sam peta generacija potomaka Veljka Simića, poznatog trgovca i njegove supruge Milice. On je imao veliko imanje preko puta Stare pijace, ispod Narodnog muzeja, tu je Kruševac zapravo i iznikao. Odrasla sam u ulici sa cvetnim balkonima i predivnim drvoredom, u Kosovskoj ulici, nažalost više nema ni kuće, a ni drvoreda. Na tom mestu izgrađen je Dečji dispanzer. Tu je ostao jedan orah, koji me je podsećao na detinjstvo, onda su i njega posekli zbog parkinga i kao da su mi posekli jedan deo sećanja.
Kao dete volela je da recituje, ali i da peva:
– Od malih nogu sam naklonjena umetnosti, volela sam da recitujem. Apsolutni sam sluhista, pohađala sam muzičku školu i učila solo pevanje. Nastavnica muzičkog je iz cele osnovne škole izabrala petoro đaka koji će ići na solo pevanje. Od nas petoro, Rasinski je postao kompozitor, Lidija Jevremović je postala operska pevačica, Olgica Radmanovac takođe, Melanija je divno pevala, a ja sam postala glumica.
Glumački put joj se otvorio na Slobodištu:
– Želela sam da budem slikarka, ali sam Božjom promišlju postala glumica. Glumački put je započeo na Slobodištu, na divnoj sceni u obliku kamene ptice sa raširenim krilima, pred jedanaest hiljada gledalaca. To je period kada su se tu igrale najbolje predstave iz cele Jugoslavije, kada su ljudi rado dolazili. Izvodile su se predstave ,,Prometej”, ,,Gorski vijenac”, baleti ,,Ohridska legenda” i ,,Žizela”, kao i mnogo toga. Tada se radio muzičko-poetski program za otvaranje svečanosti, došla sam na poziv reditelja Jovana Bate Putnika i tu se otvorio moj put.
Svoju glumačku karijeru nastavila je u Kruševačkom pozorištu:
– Posle toga sam igrala logorašicu ,,U logoru” Miroslava Krleže, kasnije sam postala i stalni saradnik u Kruševačkom pozorištu. Tu sam ostale više od dve godine i mnogo toga naučila. Bata Putnik je neverovatan reditelj koji je umeo da probudi i pokrene energiju kod glumaca, zaista se nesebično davao. Probe su trajale koliko je trebalo, niko nije gledao u sat. Njegova rešenja su bila neverovatna, tako da su mu se svi kritičari divili. Govorio je da je pozorište umetnost u kojoj se misli prostorom i odnosima u prostoru. Pozorište i jeste prozor u neki drugi, lepši svet, koji može da bude i surov.
Glumica se priseća anegdote koja se dogodila u rodnoj kući čuvenog pesnika:
– Govorili su mi da imam izuzetno dobru dikciju, radiofoničan glas, ali i da posedujem emociju, sve ono što je potrebno da bi neko bio dobar glumac. Bata Putnik mi je stalno govorio da sam previsoka, to mu se nije dopalo, bila sam viša od ostalih kolega. U kući Đure Jakšića plafon je jako nizak, tada sam bila tamo sa Zoricom Jovanović, Rašom Popovim i Goranom Sultanovićem. Kada sam krenula da ustajem svi su počeli da se smeju, Zorica je ustala pre mene i jako je niska, a ja sam bila visoka skoro do plafona.
Gordana govori i o zlatnom dobu pozorišne umetnosti:
– Početkom osamdesetih godina svi smo bili kao jedna pozorišna porodica, jedan divan period. Strašno smo se voleli, jedni druge savetovali, niko kritike nije shvatao zlonamerno. Kritike su nam mnogo više prijale, zato što je to uticalo da budemo bolji. Posle toga me je pozvao upravnik Narodnog pozorošta iz Užica, pa sam tamo otišla. To je bilo jedno od najboljih pozorišta u Jugoslaviji. Uslovi su bili divni, scenografija bogata, raskošni kostimi… Dosta smo putovali, imali smo saradnju sa Čehoslovačkom i mnogim zemljama. To su bili divni dani.
Gordanu Simić upoređavali su i sa velikim umetnicama tog vremena:
– Kritičar Aleksandar Milosavljević napisao je za mene ,,srpska Odri Hepbern”. To je bilo objavljeno na oglasnoj tabli pozorišta. Ljudi su me mešali sa Tanjom Bošković, posle predstava su dolazili da mi čestitaju misleći da sam Tanja. Naravno, glumicu Tanju Bošković izuzetno poštujem i volim, bilo je neke sličnosti, ali svaki je čovek zvezda za sebe.
Ova svestrana umetnica radila je i na RTS-u, gde je imala i svoju čuvenu autorsku emisiju:
– Devedesetih godina, kada je hiperinflacija počela, nije moglo da se živi od tog posla, pa sam otišla za Beograd i postala samostalni umetnik, tamo sam ostala 25 godina. U Beogradu sam se ostvarila na programima radija i televizije. Uglavnom sam radila autorske emisije, tu sam bila odgovorna za ono što radim. Na RTS-u sam radila ,,Priče iz pričave”, to su priče iz davnina koje pokreće točak života, koje obrađuje naše običaje i brojne legende. To su gledaoci izuzetno voleli. To mi je najlepši period u životu. ,,Priče iz Nepričave” radio je Radmilović, jer Nepričava zaista postoji, to je mesto pored Valjeva. ,,Pričava” je zemlja poezije i pošalice, moja zemlja snova i mašte.
O tome šta je za nju gluma i šta svaki glumac mora da poseduje, Gordana kaže:
– Gluma je umetnost duše, a duša nije jabuka pa se ne može podeliti na pola, traži kompletnu ličnost. Gluma je način života, mi crpimo slike iz svakodnevice. Glumac mora da bude radoznao, to mu je od Boga dato, mora tu energiju koju je dobio da prosledi. Pre svega, to je ljubav, radost igranja. Umetnost je dokaz postojanja čovekove egzistencije i prisustva u kosmosu.
Naša sagovornica voli da slika, a bila je prijatelj i sa mnogim poznatim slikarima:
– Obično kažu da ne ide samo jedan talenat, čovek koji zna da piše znaće i da glumi ili slika. Često se pitam da li je to kazna ili blagoslov. Kod nas ti talenti nisu previše poštovani. Ja sam želela da budem slikarka, jer sam sa 13 godina učestovala na izložbi ,,Likovno ogledalo mladih”, u Domu sindikata, moji roditelji nisu bili oduševljeni time. Poznavala sam ozbiljne umetnike kao što su Olja Ivanjicki, Mića Popović, Veru Božičkovič i Milića od Mačve. Vratila sam se slikarstvu i svoje slike često izlažem u Legatu Milića od Mačve.
Za kraj, Gordana citira Jesenjina i šalje poruku čitaocima:
,, U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu”
L. Kijačić