Dobar film može biti pravo osveženje u vrelim letnjim danima. Predstavljamo vam deset filmova, po izboru dr Vladimira Paunovića, kulturologa, dokumentariste, autora nekoliko filmova i osnivača Festivala antiratnog angažovanog i akademskog filma (KRAF).
Kao istinski ljubitelj filma i dobar poznavalac kinematografije, kao nešto čemu se uvek treba vraćati, Paunović preporučuje filmske klasike.
– Moj izbor sadrži nekoliko vrlo ličnih premisa. Kao prvo, bez obzira što sam putem posla uvek podržavao mlade, zapravo nove autore, moram da konstatujem da je na globalnom nivou došlo do izostanka značajnih filmova, što se sa jedne strane može okarakterisati i već godinama ustaljenim trendom svojevrsne produkcione „pobede“ serija i striming platformi nad klasičnim filmovima, bioskopima i njihovom festivalskom prikazivanju, jer je to jednostavno realnost.
Za ove vrele letnje dane, kada je možda najbolje ostati u rashlađenom prostoru, naš sagovornik predlaže sledeće filmske naslove:
„20. vek“ Bernardo Bertoluči
Jedan klasik, koji svakako treba da pogleda mlađa publika, ne samo zbog maestralnog Bertolučijevog vizuala, pripovedanja i kastinga (Lankaster, De Niro, Depardje, Sanda, Saterlend…), nego zbog pravog lica nastanka ne „političke desnice“, sada ponovo probuđene u Evropi, nego fašizma,mlađeg brata nacista u Italiji i svih posledica istog. U filmu se može čuti originalna verzija „Bandiera rossa“ italijanskih partizana, sa harmonikom, što sam koristio kao model prepeva u svom dokumentarnom filmu „Crveni barjak“.
„Bilo jednom u Holivudu“ Kventin Tarantino
Kako je neko rekao, možda poslednji reditelj starog holivuda koji više ne postoji, a koji mu očigledno ili namerno ne daje Oskara. Tarantina sam uvek voleo jer je jednostavno unikatan – nije završio filmsku školu nego je manijakalno učio zanat gledajući filmove u video klubu, radi po obrascima (vestern, ratni, horor, borilački, kriminalistički…), radi samo sa glumcima i glumicama koje voli (potonje i da obavezno izuje fetišistički) i najvažnije – menja istoriju koju znamo. Njemu nije problem da spali Hitlera u „Inglorius Bastard“. Ili ubije jednog od najpoznatijih svetskih ubica u poslednjem filmu koji sam naveo.
„Bol i slava“ Pedro Almodovar
Almodovar je pravi pesnik režije, koji bez tabua i sa istim žarom govori o svom životu, socijalnim problemima, ženama, majci, seksualnom opredeljenju ili nasleđu fašističke Španije uz poruku da se ne sme biti nepolitičan ili neseksualan zbog straha i tabua. Inače je teško izdvojiti neki Almodovar film, jer radi odlično i aktivno, pretpostavljam zbog mantre da je čovek živ dok je aktivan, o čemu uzgred i govori u ovom filmu. Inače, uz film preporučujem i literarni podnesak – aktuelnu Almodovaru knjigu priča „Poslednji san“.
„Amarkord“ Federiko Felini
Ponovo klasik, kome se treba vratiti, po meni letnji film, povratak u detinjstvo, sa puno sete,nostalgije i humora, ali i presek vremena koje ponovo upozorava na opasnost od fašizma. Imao sam priliku da dva puta posetim grad u kome je sniman film – Rimini i zaista, na momente sam se vraćao u kadrove italijanskog majstora.
„Vod“ Oliver Stoun
Dvoumio sam se između ovog filma i Kopoline „Apokalipse“, ali sam „Vod“ izdvojio kao film koji, u vremenu kada se svi pravimo da nema ratova po Evropi i Bliskom Istoku i gledamo velike sportske manifestacije ili letnje festivale, kao što se slično dešavalo suprotno kada su ovde i u okruženju besneli ratovi, upravo najbolje pokazuje besmisao istih.
„Gospodar prstenova – trilogija“ Piter Džekson
Ovim filmovima („Družina prstenova“, „Dve kule“, „Povratak kralja“) se uvek vraćam i uvek začudo mogu da ih gledam, možda jedino pored Lukasovih „Ratova zvezda“, mada sam ih ko zna koliko puta gledao. Ne zato što je PiDži uspeo da filmski prevede remek delo profesora Tolkina, a ni zato što neki deo dečijeg u meni obožava bajke i fantazije, nego jednostavno jer su ovo bazične priče o brobi dobra i zla. Gde dobro pobeđuje. Makar i u izmišljenom svetu.
„Bowling for Columbine“ Majkl Mur
Za mene su danas pravi angažovani filmovi – dokumentarni, a Murov film je dobio i Oskara i jedan je od prvih, ako ne i prvi dokumentarac ovenčan Kanskom „palmom“. Mada je rađen još 2002. on nam daje jedan opšti uvid u nesreću u Ribnikaru od prošle godine, a njegov stil rada mi je bio insiracija za moj dokumentarni film „Živi zid“ o bombardovanju fabrike „Zastava“ 1999.
„Doba glupih“ Franny Armstrong
Još jedan dokumentarac i još jedna opomena, ovoga puta u vezi klimatskih promena, film koji smo još 2009. promovisali na našem festivalu KRAF.
„Skupljači perja“ Aleksandar Saša Petrović
Da ne bude da ne preporučujem ništa domaće, svakako se ponovo vraćam ovom filmu. Ne zbog „crnotalasovskog“ maestra Saše Petrovića, ne zbog jednog realnog prikazivanja Roma na ovim prostorima, ne zbog muzike Olivere Katarine, nego zbog Bekima Fehmiua, nažalost počivšeg „Belog Bore“, jednog glumca svetskog kalibra (ispao iz kastinga „Kuma“ jer su se u poslednji tren odlučili za samo italijanske glumce), Jugoslovena, skrajnutog i od Srba i od Albanaca i kako bi rekla Borka Pavićević – simbola nedavno zabranjenog festivala „Mirdita, dobar dan“.
„Dečko koji obećava“ Miša Radivojević
Jedini pravi novotalasni film, koji osim što promoviše muzikom i radnjom jedan od najboljih perioda popularne kulture na ovim prostorima, govori i o davno zaboravljenom buntu protiv establišmenta, ali i razbijanju tabua. A glavni junak je Slobodan Milošević. Kada sam imao priliku i čast da ugostim na KRAF-u Mišu Radivojevića sa filmom „Kako su me ukrali Nemci“, iskreno sam mu rekao da mi je njegov „Dečko“ jedan od omiljenih filmova tog perioda, a on mi je uzvratio gospodski komplimentom – „Ti si dečko koji obećava!“.
Luka Kijačić