Prve stihove Nina Miletić je, kao dete, spontano izgovorila u kuhinji, gledajući baku kako pripema prženice. Od “Ja sam malo jaje, što ga koka daje, hleb me je ukrao, jao, jao, jao”, stihova u kojima je baka Ljiljana tada prepoznala talenat svoje unuke, do danas, Nina je napisala preko 500 pesama o životu, ljubavi, diskriminaciji, patnji… Za svoje stihove nagrađivana je više puta, a nedavno je osvojila drugo mesta na takmičenju u recitovanju slepih i slabovidih „Kaži, ali lepo“ koje je po 13. put u Beogradu organizovao Savez slepih Srbije.
Porodica i knjige su joj inspiracija
Tridesetoogodišnja Ninu puno čita, piše poeziju, prozu, aktivna je na društvenim mrežama. Slobodno vreme najradije provodi sa porodicom, posebno sa 20 godina mlađom sestrom. Voli da putuje i to čini uvek kada joj finansijska situacija dozvoljava, kao i da provodi vreme u Udruženju slepih i slabovidih, gde se druži i pohađa zanimljive radionice.
Kao slabovida osoba, Nina se školovala za telefonistkinju, u Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu:
-Te tri godine školavanja pamtiću kao lep period svog života, oko mene su bili ljudi koji imaju slične probleme i razumeli smo se dobro. Ipak, nakon završetak škole, vratila sam se u svoj grad, meni je ovde najbolje, uz porodicu i prijatelje.
Teže do posla u manjim sredinama
Ninino zanimanje za koje se školovala danas se, nažalost, ne traži. Nezaposlena je, ali se nada da će uskoro pronaći posao.
-Uvek je teže naći posao u manjim sredinama, posebno ako ste osoba sa invaliditetom (OSI), pre svega zbog predrasuda da te osobe nisu sposobne za rad, što apsolutno nije tačno. Sigurno je da postoje određeni poslovi koje OSI ne mogu da rade, ali isto tako postoje i oni u kojima mogu biti isti pa i bolji od ljudi iz redovne populacije.
Ipak, kako ističe, pozivitnih pomaka ima.
-Polako se to menja, sve više se čuje glas osoba sa invaliditetom, ima ih na društvenim mrežama, pričaju i edukuju ljude, objašnjavaju da mi nismo osobe sa posebnim potrebama, da su nam potrebe svima iste, sa ili bez invaliditeta, samo ih možda na drugačiji način zadovoljamo. Mislim da je sada sve dosta drugačije u odnosu na period kada sam ja bila dete. U vreme mog detinjstva, nismo dovoljno bili prihvaćeni od strane vršnjaka. Sada su i roditelji drugačiji, manje je predrasuda, pa se takav stav prenosi i na decu. Mislim da sve ide iz kuće, da deca oponašaju roditelje, usvajaju njihove modele ponašanja.
Podrška baka Ljiljane Ninu je „gurnula“ u svet poezije
Nina nikada nije dozvolila da joj invaliditet diktira život. Za to što se danas bavi poezijom, kako kaže, veliku zaslugu ima njena baka Ljiljana.
–Baka je prva prepoznala moj talenat, čitala moje pesme, bodrila me, usmeravala. I kada sam tužna, i kad sam srećna, govorila mi je da pišem, da ne odustajem. Onda sam, dok sam pohađala školu u Zemunu, počela ozbiljnije da se bavim poezijom. Napisala sam do sada preko 500 pesama, planiram da izdam zbirku, biće teško da napravim selekciju.
Osim poezije, pisala je i tekstove o diskriminaciji za neke portale, u pripremi je i knjiga gde Nina govori o nekim svojim padovima i usponima, prekidu jedne ljubavi, odbacivanju, samoprihvatanju, putu ka isceljenju…Ne žuri i da ne zna kada će završiti tu knjigu. Kako kaže, verovatno kada za to dođe vreme.
U međuvremenu, Nina je vrlo aktivna na društvenim mrežama, deo je internet zajednice čiji članovi pišu osvrte na knjige, a ima i svoja dva instangram profila, jedan posvećen recenziji knjiga, drugi njenim pesmama i delovima romana koji
piše.
– Moj instangram profil na kome pišem svoje utiske o pročitanim knjigama zove se „Ne znam šta mi hvali“. Ova gramatička nekorektnost u nazivu malo zbunjuje ljude, pitaju se kako pišem knjige, a ne vidim. Možda sam upravo tako , tom namernom greškom, zaintrigirala publiku, do sada imam oko 2.600 pratilaca.
Nina i Jakov doneli nagrade u svoj grad
Nina je na nedavno održanom Takmičenju slepih i slabovidih Srbije u recitovanju „Kaži, ali lepo“ osvojila drugo mesto. Recitovala je Desankinu „Strepnju“ i pesmu „Tebi“, autorke Budimke Tošić, slepe pesnikinje ( propozicije takmičenja su takve da je u odabiru pesma obavezna jedna od slepog pesnika).
Na takmičenju je zablistao još jedan Kruševljanin, devetogodišnji Jakov Šutanovac, koji je u kategoriji učesnika od 6 do 11 godina, osvojio prvo mesto.
-I Jakov i ja smo prvi put učestvovali na ovom takmičenju i oboje smo osvojili nagrade. Jakov je harizmatičan dečak, ima dosta samopouzdanja, za razliku od mene uopšte nije imao tremu. Kao i ja, i on je bio presrećan što je svom udruženju i gradu doneo jednu lepu nagradu- kaže Nina, dodajući da joj je mnogo drago kada mladi ljudi vole knjige, poeziju, posebno u današnje vreme interneta, pametnih telefona.
Nina živi sa suprugom koji joj je podrška u svemu. Nada se da će se jednog dana ostvariti i kao majka. Veruje da će njene pesme pronaći put do srca brojnih čitalaca. Sigurna je da će nastaviti da piše poeziju, ali i da se putem društvenih mreža, na svoj način, bori za ravnopravniji položaj osoba sa invaliditetom.
Omiljena knjiga ove mlade pesnikinje je Mali princ zato što „čovek samo srcem dobro vidi, suština se očima ne da sagledati“. Uvela je pravilo da je makar jednom godišnje pročita.
D.P.