Bilo je to septembra 2022. godine kada sam promovisao svoju poslednju knjigu u biblioteci „Radislav Nikčević“ u Jagodini. U akustičnoj sali publika je s neobičnom pažnjom pratila izlaganja recenzenta Milanke Milosavljević Milosavljević. Voditelja nismo imali, pa smo stavke iz sineopsisa često jedno drugom dobacivali kao ping-pong lopticu, ali nas je uprkos tome, posle 50 minuta, dočekao prijatni aplauz. Iznenada iz publike se začulo pitanje:
– Kako to da Kruševac ima jednu ovakvu intelektualku, a do sada nismo čuli za nju?
I ne videvši ko je to pitao Milanka je odsečno odgovorila:
– Zato što ja radim ono što ja hoću, nemam tarifu kao neki recenzenti i nema tih para koje mogu mene da kupe.
Dok ispijamo kafu u skučenom prostoru kafića (na spratu), zaštićeni od galame i glasne muzike, prisećamo se tih trenutaka.
– Ja se ne eksponiram – napominje naša sagovornica. Jednostavno želim da pomognem osobi kojoj je to potrebno bez obzira da li mi je najbliži rođak ili vanzemaljac koji je pao s Marsa. Suština ljudske zajednice je da pomažemo jedni drugima, i to je normalna pojava koja se gradi na osnovu socijalnog i kućnog vaspitanja. Osim toga u Jagodini smo dočekani lepo i srdačno, i trebalo im je uzvratiti.
Rođena je 1957. godine u Srednjem Krčinu, zaselak Donjeg Krčina, koji je u to vreme bio varošica sa svim pratećim segmentima. Otac joj je bio opštinski službenik, kasnije i šef mesne kancelarije, a majka domaćica. Tu je završila osnovnu školu. Gimnaziju je započela u Beogradu, ali odluka roditelja da se presele u Kruševac dovela je do toga da Gimnaziju završi u našem gradu. Usledile su studije južnoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, nakon toga kratki profesorski angažmani po raznim školama, dok nije dobila posao u Domu omladine.
– Tu sam provela 8 godina. Sa mesta glavnog urednika otišla sam u Kruševačko pozorište, gde sam skoro dve godine obavljala funkciju direktora. Posao jeste lep i kreativan, ali bila su to osetljiva vremena. Prvi put našla sam se na udaru zato što sam dozvolila da se u sali Pozorišta održi osnivačka skupština Gradskog odbora Demokratske stranke. Kasnije sam to dozvolila i nekim manjim strankama, jer sam smatrala da višepartijski sistem podrazumeva jednakost i demokratiju. Razni pritisci i opstrukcije oko poslova na renoviranju jedne tako velike ustanove, uticali su da pređem u Istorijski arhiv. To mi nije teško palo, jer sam istoriju oduvek volela. Nešto kasnije, aprila 2000. godine postavljena sam za direktorku Narodne biblioteke – ispričala nam je ona.
Oduvek je smatrala da je istorija učiteljica života, pisala je stručne radove, ali nije ni slutila da će se upravo njoj dogoditi stereotip „istorija se ponavlja“. Iako potpuno posvećena kulturi, u političkim igrama osetila je ukus nepravde.
– U službenom glasniku sam videla objavu da su svi direktori matičnih biblioteka smenjeni – priseća se Milanka. Odluka mi nije teško pala, ali mi je bilo neverovatno da jedan tako veliki glumac i intelektualac kao što je Branislav Lečić podlegne takvom pritisku. Iako nisu bili u obavezi, Jelena Ivanović me je vratila u Istorijski arhiv. U tom periodu inspiraciju sam našla u istorijskim temama, pa sam u časopisu muzeja i istorijskog arhiva objavljivala radove. To me je jako ispunjavalo. Znam ljude koji su se razboleli posle pretrpljene nepravde. Nisam dozvolila da me to slomi. Sa lakoćom sam odlazila u novi kolektiv, a istovremeno se trudila da ostanem u dobrim odnosima sa kolegama iz bivšeg kolektiva.
Bar u Kruševcu teško da se može naći akademski obrazovana osoba koja je u tom periodu promenila toliko poslova i kolektiva. Nakon kratkog povratka u Istorijski arhiv, odlazi u RTK“Pobeda“. U planu je bilo da se napravi dečji časopis koji bi se zvao „Pobedino krilo“. Ipak, ispostavilo se da je to bio prevelik zalogaj za to javno preduzeće, jer nisu mogli da pokriju potrebe takvog projekta. Objavljena su samo dva broja. U traganju za novim poslom put ju je spontano odveo do Građevinsko-tehničke škole, gde je provela 17 godina radnog veka.
– Bio je to za mene melem, današnja Politehnička škola „Milutin Milanković“, spoj inženjera sa nama koji predajemo predmete društvenih nauka – ističe ona. Bez obzira na smer, radilo se odgovorno i precizno, kolegijalno i u dobrom raspoloženju. Bila je to fabrika koja je proizvodila i umetnike i zanatlije. Metod rada mi se toliko dopadao da sam do penzije, koju sam dočekala u doba korone, sa osmehom išla na posao.
Ipak, u šarolikom profesionalnom životu nije zapostavila ni književno stvaralaštvo. Objavila je zbirku pesama „Protokol venčanih“. Dva puta na Zmajevim dečjim igrama dobila je nagradu kao najbolji pisac monodrame za decu. Najpre je to bila drama „Pertlići protiv pertli“ koju je igrao Dragan Marinković, istovremeno nagrađen kao najbolji glumac. Drugi put nastupila je sa Biljanom Jocić Savić u komadu „Ljubavne avanture vinogradarskog puža Đure“. Kasnije je od te monodrame napravila teatarski komad sa četiri lika. Neobičnim spletom okolnosti, tokom jednog u nizu festivala „Zlatna kaciga“, predstava je ostavila jak utisak na goste iz Haskova. Uz dozvolu naše sagovornice, preveli su tekst na bugarski jezik i pozvali je na premijeru.
– Bio je to doček kakav ne pamtim, pogotovo što su Bugari i Italijani poznati kao najbolji lutkari u Evropi. Vratila sam se s najlepšim utiscima, a posebno me raduje što čujem da se i danas posle devet godina predstava igra u Haskovu. Svima bih poručila da na život ne gledaju kao neko neprestano takmičenje, jer se onda stvara potreba da poniziš nekoga. Hajde da budemo prirodni, da vidimo šta možemo da uradimo s onim što imamo, sve to oko čega se gložimo je efemerno. I naravo, da pre svega vole sebe, a onda će mnogo lakše voleti druge ljude. O deci ne treba brinuti koliko će nam biti poslušna, već kako će se snaći u svetu koji se menja iz dana u dan. Oni ne treba da žive naš već svoj život, i zato nemojte ih zdržavati u nekim kvazi-tradicijama – poručila je Milanka Milosavljević Milosavljević.
N.N.
Foto: Lična arhiva