Grob Marije Mile Velimirović na Starom kruševačkom groblju, i nakon više od 80 godina posle njene smrti, slepe i slabovide osobe redovno obilaze. Ova divna žena, po profesiji babica, slepima je pomagala nesebično, oni su bili njeni štićenici, a kruna njenog dobročinstva bila je odluka da im zavešta kuću koju je sagradila radeći neumorno celog života. Njen topli dom je danas je mesto za rad i druženje svih slepih i slabovidih ljudi ali i njihovih prijatelja.
Mila je nesebično pomagala slepima koji su živeli u maloj kući pored Starog kruševačkog groblja, a “pronašla” ih je sasvim slučajno, kada se vraćala sa groblja gde je posećivala grobove svoje dve sestre i prerano preminulog sestrića. Od tada, Mila je te ljude redovno obilazila, pomagala im, lečila ih i bila jedina koja je u to vreme brinula o njima.
Ostaće upamćena i po pleh muzici koju je iz drugih gradova u Kruševac dovodila svakog 28. juna, na Vidovdan, sa željom da se njeni štićenici provesele i zaborave svoju tužnu svakodnevicu, bar jedan dan u godini.
Mila je preminula jedne hladne novembarske ratne noći, 17. novembra 1943. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na starom kruševačkom groblju, kraj sestara Cvete i Julijane i sestrića Bože.
Veliki spomenik od crnog memera je sama sebi za života napravila, a na večni počinak su je ispratili prijatelji Dušan Kedrović, apotekar, Mihajlo Živković, advokat, malobrojna rodbina i njeni štićenici iz male kuće kraj kruševačkog groblja.
Danas, decenijama nakon njenog odlaska, sećanje na Milu ne bledi. Svake godine, na dan njene smrti, članovi kruševačkog Udruženja slepih i slabovidih sa dubokim poštovanjem obilaze njen grob na Starom kruševačkom groblju. Položeno cveće i tihe molitve svedoče o tome da velika dela ne mogu da umru, a njen topli dom i danas okuplja one kojima je najpotrebniji.
Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih Kruševac, čije su prostorije zapravo nasleđe koje su dobili od Mile, 70 godina postojanja posvetila je njenom životu, delu i zaostavštini. Na taj način, želeli su još jednom da joj iskažu zahvalnost, ujedno i da svojim sugrađanima i sugrađankama približe priču o ovoj divnoj ženi, ali i da upoznaju širu javnost sa neopravdama koje su obeležile period nakon njene smrti.
Milina posvećenost i humanitarni rad doprineli su poboljšanju uslova života slepih i slabovidih osoba u to vreme. Začetnik je inicijativa koje su se fokusirale na obrazovanje, rehabilitaciju i socijalnu integraciju slepih.
Prikupljajući brižljivo delove njene biografije, iz različitih izvora, ostavili su svom gradu neprocenjivo i trajno svedočanstvo.
Biografija Marije Mile Velimirović, sačuvana za sadašnje i generacije koje tek dolaze:
Literatura o pojedinim znamenitim ženama našeg kraja veoma je oskudna iako su one, svojim životom i delom, zaslužile mnogo više pažnje i prostora od onoga što im je dato. Mnogo toga o našim slavnim prethodnicama, nije rečeno. Još više je zaboravljeno.
Jedna od njih je i Marija Мila Velimirović. Rođena je 18. jula 1868. godine u Prokuplju, kao najstarije od petoro dece uglednog trgovca Luke Jovanovića. Odrastala je uz priče o nastanku i radu “Ženskog društva”, prvog aktivnog ženskog udruženja u Srbiji, čije su aktivnosti išle u dva pravca- obrazovanje žena i dobročinstvo.
Radoznala i vrlo talentovana za učenje, mala Mila niže školske uspehe. Za to doba posebno je bila važna podrška roditelja koju je Mila imala da se obrazuje. Upravo ovi momenti u njenom odrastanju vodili su je ka humanom zanimanju “babica”, koje je imalo ključnu ulogu u zdravlju i dobrobiti žena i dece tog doba.
Mila je svoja prva znanja o zanimanju babica stekla čitajući prvo izdanje knjige ,,Uputstvo za diplomirane babice” doktora Konstantin Gadeši iz 1850. godine i slušajući iskustva svog rođaka doktora Jovana Jovanovića, lekara za žene, jer škola za babice u to vreme nije postojala u Srbiji.
Prva srpska kraljevska škola za babice osnovana je u Beogradu, 1898. godine. Tada je doktor Jovanović izdao “Udžbenik za babice” i škola je počela sa radom. Nastavni kadar škole su bili lekari i babice, a 1900. godine, prvih šest učenica je završilo nastavu i steklo naziv “diplomirana babica”. Među njima je bila i Marija Mila Velimirović.
Na inicijativu doktora Jovanovića, 1906. godine osniva se još jedno žensko udruženje u Srbiji, “Materinsko udruženje” čija je članica bila i Mila. Ono se bavilo fizičkom i moralnom zaštitom odojčadi i male dece.
Nekako u to vreme, Mila preuzima brigu o bolešljivom sinu svoje preminule sestre. Dečak Boža Gavrilović iz Svilajnca dolazi u Kruševac, gde tetka brine o njemu ali, na žalost, on 1914. godine u svojoj desetoj godini umire. To na Milu ostavlja dubok trag , posebno zbog toga jer svoju decu nije imala u braku sa gospodinom Velimirovićem, pa joj je Boža bio sve.
Sa godinama Prvog svetskog rata, Milin humanitarni rad biva sve intenzivniji. Obilazeći često grob svog sestrića, primećuje da se kraj samog kruševačkog groblja nalazi skromna kućica sa tri prostrije u koju dolaze siromašni i invalidi. Ti ljudi su živeli od milostinje onih koji su dolazili na groblje. Mila u tome pronalazi svoju novi humanitarnu misiju. Nesebično im je pomagala, lečila ih i bila jedina koja je brinula o njima.
Slepi sa kojima se svakodnevno susretala nisu mogli da je vide, ali su je poznavali po njenom velikom srcu. Ostala je upamćena i po pleh muzici koju je iz drugih gradova u Kruševac dovodila svakog 28. juna, na Vidovdan, kako bi se njeni štićenici proveselili i zaboravili svoju tužnu svakodnevicu, bar jednom u godini.
Milina posvećenost i humanitarni rad doprineli su poboljšanju uslova života slepih i slabovidih osoba u to vreme. Začetnik je inicijativa koje su se fokusirale na obrazovanje, rehabilitaciju i socijalnu integraciju slepih.
Nekako u to vreme, do nje je dolazilo sve više priča o defektologu Veljku Ramadanoviću, koji je u Bizerti, 1917. godine osnovao Zavod za oslepele i ogluvele srpske ratnike sa Solunskog fronta. Povratkom u Srbiju, Veljko je otvorio i Dom slepih na svom imanju u Zemunu. Mila se povezuje sa Veljkom i njih dvoje razmenjuju svoja iskustva u radu sa slepim i oslepelim licima.
Godine 1927. zajedno štampaju brošuru pod nazivom “Uspomena na slepe u Kruševcu”. Ta mala brošura, ustvari štampani album slika o aktivnostima slepih, jedina je uspomena na slepa lica Kruševca tog doba.
Samo godinu dan kasnije, 1928. godine, Ministarstvo vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uzima zgradu Doma slepih u Zemunu za potrebe vojske. Bilo je to zapravo rasturanja jedne uzorne socijalne i pedagoške ustanove, koja je bila odlično uređena i priznata od strane brojnih socijalnih radnika iz inostranstva. Ramadanović je uložio velike napore protiv ovih nesocijalnih postupaka ondašnje vlade, ali bez uspeha.
Upravo to je pogodilo Milu Velimirović i ona 18.jula 1928. godine piše testament kojim svu svoju nepokretnu imovinu u vrednosti od 200.000 ondašnjih dinara ostavlja slepima. Testament je započela ovim rečima:
“ Znajući da su prirodni zakoni nepromenjivi, kao što je nepromenjiv i tvorac njihov Gospod bog i znajući za prirodni zakon, po kome sve što se rodi i poživi, da ne može večno tako biti i da mora imati svoj kraj – smrt svoju. Otuda ja po navršetku 60. godine svoje starosti promišljam i na kraj svog života. Radila sam neumorno celog svog života. A pri tome sa živela skromno, te sam tako zaštedela i pod starost napravila jednu lepu kuću. Kako nemam svoje dece, ni tako bliskih srodnika kojima je pomoć potrebna, pri čistoj svesti i zdravom razumu, ja se latih da napišem ovaj testament i poslednju želju moju, kojom moju kuću sa ostalim zgradama i placem ostavljam slepima Doma slepih “Kralj Aleksandar” u Zemunu…”
Mila je preminula jedne hladne novembarske ratne noći, 17. novembra 1943. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na starom kruševačkom groblju kraj sestara Cvete i Julijane i malog Bože.
Veliki spomenik od crnog memera sebi je za života napravila. Na večni počinak ispratili su je prijatelji Dušan Kedrović, apotekar, Mihajlo Živković, advokat, malobrojna rodbina i njeni štićenici iz male kuće kraj kruševačkog groblja.
Ali, tu nije bio kraj njene priče, jer njena poslednja želja nije ispunjena. Miline sestričine, Bosiljka Negovanović udata za sveštenika Žiku Negovanovića u Beogradu i Katarina Popović udata za profesora Vlastimira Popovića u Šapcu, sramno sakrivaju tetkin testament. Dele svu pokretnu imovinu, a kuću i plac prodaju svešteniku Aleksandru Stefanoviću iz Majdeva po ceni od 540.000 dinara. I tako Marija Mila Velimirović, usled pohlepnosti sestričina u vihoru II svetskog rata pada u zaborav, naizgled bez povratka. Značajna ličnost svog doba , hrabra i jaka žena koja se bavila brigom o slepim ljudima u našem gradu, polako je počela da bude zaboravljena od svih.
Tek 1961. godine Dom slepih “Kralj Aleksandar” u Zemunu pronalazi Milin testament, pa odlukom od 02. juna 1961. godine prenоsi ga u svojinu Saveza slepih u Kruševcu. Izvršnom odlukom SUD-a u Kruševcu, 23. septembra 1961. godine, kuća i pripadajući plac su oduzeti svešteniku Stefanoviću i oni najzad bivaju dodeljena onima kojima je Mila i želela da ih ostavi. Prepreka je i dalje bilo, pa je tek 1974. godine, MO slepih Kruševac svoje prostorije trajno preselila u kuću donatorke velikog srca.
Milina posvećenost i humanitarni rad doprineli su poboljšanju uslova života slepih i slabovidih osoba u to vreme. Njen rad ostavio je trajan uticaj u zajednici i pomogao je mnogima da prevaziđu izazove sa kojima su se susretali, ali ljudska pohlepa je učinila da se nakon 20 godina od smrti Mile, praktično Iizaboravi na nju i njeno humanitarno delo i rad. Dugo je se niko nije setio.
To je upravo bio i razlog da važni jubilej, 70 godina postojanja, koji je Međuopštinska organizacija slepih i slabovodih Kruševac proslavila prošle godine, posveti Mariji Mili Velimirović, njenom životu, delu i zaostavštini.
Na taj način, ova organizacija želela je ispravi višedecenijsku nepravdu koja je Mili učinjena i pokaže ogromnu zahvalnost na njenom velikom daru . Njen topli dom je danas mesto za rad, druženje i sastajalište za sve slepe i slabovide i njihove prijatelje.
Ovaj u početku skroman prostor, ljubavlju i trudom članova zajednice i dobročinitelja, obogaćen je, oplemenjen, proširen i uređen tokom vremena, po meri slepih i njihovih potreba.
Sanja Nikolić
.