Kruševljanka, spisateljica Ceca Stanković, tvrdi da je zbog svojih javno iznetih stavova, namerno izostavljena iz novog broja “Puteva kulture”, časopisa koji u izdanju Kulturnog centra Kruševac izlazi od 2002. godine. Stankovićka, koja je do sada izdala pet, a u pripremi je njena šesta knjiga, kaže da posledice snosi samo zato što javno govori i piše istinu.
Pismo spisateljice Stanković prenosimo u celosti:
“Bilo da digitalno prelistavate katalog Narodne biblioteke Srbije u Beogradu ili da zastanete među policama biblioteke u Kruševacu, među brojnim naslovima možete pronaći i moje knjige. Pisani trag mojih misli protkane kroz pesme, priče i romane.
Možda vas očaraju knjige lirike “U snu san” i “U neznanju” ili vam srce zadrhti pred versko -rodoljubivom knjigom “Srce mi Srbijom kuca” ili vas “Jež u plavom kaputu” vrati kroz dečije stihove u najranije detinjstvo. Svakako nećete ostati ravnodušni nakon pročitanog ratnog romana “Srpska priča”.
Ako pak prelistate izdate časopise “Putevi kulture” možete pročitati moje priče i pripovetke. Na Youtubu možete pronaći promocije mojih knjiga u organizaciji KCK-a, kao i moje učešće na svim KCK humanitarnim manifestacijama, na pesničkim slavama i na kruševačkim sajmovima knjiga.
Šta se, kada i zašto promenilo, pa moje ime nećete pronaći u sledećem broju časopisa?
Novi broj časopisa „Putevi kulture” sa temom “susreti” trebalo bi da bude prostor dijaloga, razmene ideja i susreta različitih poetika.
Međutim, umesto stvarnog susreta, ovog puta dobili smo zatvoreno kolo politički podobnih autora i kulturnih poslušnika. Ja nisam samo „prekobrojna”, ja sam očigledno i nepoželjna, jer je novi broj časopisa pripreman tiho, gotovo inkognito.
Tema nije javno objavljena na stranici Kulturnog centra, kao što je to godinama unazad bila praksa, već je, po svemu sudeći, prosleđena samo odabranima. Mene o tome niko nije ni obavestio.
Zar sada sve nije i više nego očigledno? Posebno ako se zna da sam javno digla glas kada je Svetosavska nagrada završila u rukama fondacije bliskoj vlasti i transparentno pisala o zapleni pet tona droge pronađene kod odbornika vladajuće stranke u Kruševcu.
“Kolege” koje su spremne da se uključe u sistem međusobnog hvaljenja i kulturnog poltronstva i dalje imaju stranu za sebe u časopisu. U tom „susretu” nema mesta za mene, ostvarenog autora koji nije deo vladajućeg sistema. Nisam politički podobna jer pišem ono što mislim i govorim ono što vidim.
Zato sam, po svemu sudeći, persona non grata. Ali istorija književnosti nas uči nečemu drugom: pravi pisci su često bili skrajnuti, proganjani, ignorisani čak i utamničeni, jer su govorili protiv mraka, diktature i jednoumlja. Oni su ostali zapamćeni. Poltroni vlasti, međutim, najčešće nestanu zajedno sa režimom kome su služili i postanu nevažni onog trenutka kada prestanu da budu korisni.
Naravno da me nepravda koju mi je nanelo rukovodstvo KCK-a , boli, ali teže mi pada ćutanje dojučeraŝnjih “bliskih” saradnika i kolega, ali to više govori o njima, ne o meni jer “Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka”.”
Ceca Stanković
Ma bravo Cecooooo
Šešir govori više od reči (pa makar bile i u knjizi) 😂😂😂